Žena koja je čekala – Andrej Makin

Zena koja je cekalaŽiveti u tuđini jedno je od najvećih prokletstava u istoriji čovečanstva. Bila ona voljna ili nevoljna, tuđina ostaje tuđina i tu nema zbora. Tragična slika izbeglica, reke ljudi koja beži od smrti nadajući se da ih negde daleko čeka bolji život, još je bolnija kada znate da za sobom ostavljaju celi svoj pređašnji život. U uprtnjače se može smestiti samo malo hleba, puno nade i stari jezik, koji je ništa drugo nego suvišan teret. Zbog toga se i čini da je sudbina umetnika emigranata, ponajviše pesnika i pisaca, dvostruko teža. Njihov jedini alat i zanat su jezik i reči. Upravo ono što u tuđini nikome sem njih nije potrebno. Prvi, a verovatno i najtragičniji, vapaj prognanog čoveka je Vergilijevo delo „Epistulae ex Ponto“ koji je u isto vreme i molba, ali i proročanski krik da imperija – koliko god bila jaka – ne može očekivati procvat ako proganja istinoljubive. Rimsko carstvo je nestalo, Vergilijevo delo i dalje postoji. Tu lekciju imperije, nažalost, nisu naučile. Ima li boljeg primera za to nego Sovjetski Savez? Masovni progoni i ubistva pesnika, pisaca, umetnika samo su još više ubrzali propast od početka trulog i duboko nepravednog sistema. Ali ko će platiti – i da li se uopšte može naplatiti – za tugu umetnika odvojenih od onoga što jesu, svojega jezika i kulture? Spisak je beskrajan. Ivan Bunjin, Jevgenij Zamjatin, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, Aleksandar Solženjicin… Iako daleko od Rusije, oni nikada nisu prestali da pišu, govore i misle isključivo na ruskom (sličnu sudbinu dele i naši emigrantski pisci, setimo se samo poeme „Lament nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog). Čak i oni Rusi koji su počeli da pišu na drugim jezicima nikada nisu uspeli da se oslobode opsesivne potrebe za govorenjem o Rusiji. Baš takav je i Andrej Makin.
Stihovi Konstantina Simonova: „Čekaj me, i ja ću sigurno doći. / Ne slušaj kada ti kažu / kako je vreme da zaboraviš / i da te nade lažu“, opštepoznati su krik vojnika koji na frontu zaziva svoju dragu. Upravo taj motiv vojnika koji čeka u književnosti je obrađen beskrajno puta. Ali šta je sa onom drugom stranom? Sa onim ženama koje čekaju? Uopšte sa svim sudbinama žena koje su ni krive ni dužne postale najveće žrtve besmislenih muških ratova? Upravo to je tema romana „Žena koja je čekala“ Andreja Makina. Njegova radnja smeštena je u sibirske predele Rusije tačno trideset godina posle Drugog svetskog rata. Pripovedač (u isto vreme i glavni muški lik) je mladi lenjingradski student koji napušta metropolu u želji da vidi zaostale sovjetske predele sa opravdanjem da prikuplja građu o zaboravljenim narodnim običajima. Provincijska dosada, začinjena lokalnim partijskim aparatčicima, naglo biva prekinuta pojavom seoske učiteljice Vere. Njena lepota, sjedinjena sa tridesetogodišnjim čekanjem verenika koji se nije vratio iz Drugog svetskog rata, opčiniće mladoga studenta i na kraju dovesti do neočekivanog raspleta.
Neverovatna lakoća stila prvo je što opčinjava svakog čitaoca Makinovih dela, i to najpre zato što teme kojima se ovaj pisac bavi uopšte nisu lake. Motivi tuge, bola, melanholije što razdire čoveka i iskrene ljubavi koja nikako ne može imati srećan kraj opisani su na tako duboko emotivan način, a da pri tom nema ni najmanje primese sladunjavosti i patetike. Upravo zbog toga Makinovi likovi, i pored tragične sudbine, nisu ništa drugo nego najdostojanstveniji ljudi o kojima ćete ikada čitati. Život – i sve ono što on nosi sa sobom – može ih na sve načine mučiti, ali oni se neće predati. Oni neće kukati na svoju tragičnu sudbinu, oni neće stati. Oni će živeti, ma koliko god taj život bio bolan.
Andrej Makin je jedan od najznačajnih živih pisaca francuskog i ruskog jezika. Od detinjstva, a zahvaljujući svojoj babi, raste u dvojezičnom okruženju ruskog i francuskog jezika. Pred sami raspad Sovjetskog saveza emigrira u Francusku gde doktorira na delima Ivana Bunjina i počinje da predaje na nekoliko fakulteta. Za roman „Francusko zaveštanje“ dobija prestižnu Gonkurovu nagradu. Zahvaljujući izdavačkoj kući „Paideia“ gotovo svi Makinovi romani prevedeni su i objavljeni na srpskom jeziku.
Makinovo delo najbolje se može okarakterisati kao duboka himna ljudskom dostojanstvu i vrednosti ljudskog života, čak i onda kada je taj ljudski život na najmanjoj ceni. U savremenoj, ali i u uopšte celokupnoj, ruskoj književnosti ne postoji pisac koji je sa toliko talenta i ljubavi pisao o ženi. U „Zločinu Olge Arbeljine“ to je lik žene koja mora da nosi teret nevoljnog i gorkog stranstvovanja. „Kći heroja Sovjetskog saveza“ je žrtva raspada staroga sistema na čijim temeljima treba izgraditi novi. A u ovom romanu to je lik žene osuđene na večito čekanje i besmislenu nadu. Ali upravo u toj osudi na čekanje leži i najveća lepota. Kako to sam Makin kaže: „Ta žena živi od ovih retkih trenutaka lepote. Šta bi još ona mogla pružiti čoveku kojega voli? U nekom zbrkanom naslućivanju tada sam shvatao da je živeti, za Veru bilo način da održava vezu sa čovekom kojega čeka.“

Naslov: Žena koja je čekala
Autor: Andrej Makin (1957-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2004
Strana: 120

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s