Paraziti poput nas – Adam Džonson

Paraziti poput nasZa začetnike distopijskog (antiutopijskog) žanra smatraju se dvojica velikih književnika. Prvi je Džek London koji u delu „Gvozdena peta“ (1908) daje sliku totalitarne Amerike pod upravom kapitalističke vrhuške. Onaj drugi, Jevgenij Zamjatin, svoj roman „Mi“ (1921) posvećuje sovjetskom komunističkom režimu. Usud dvadesetog veka sa bezbroj totalitarnih društava profilisao je distopiju kao najznačajniji književni žanr stoleća. Orvelova „1984“, Hakslijev „Vrli novi svet“ i Bredberijev „Farenhajt 451“ već su klasici. Kraj dvadesetog veka, odlazak većine totalitarnih društava u istoriju i pojava mnogo većih problema neminovno su morali uticati i na književno stvaralaštvo. Ako je nekada najveću opasnost predstavljala mogućnost (ali i realnost) postojanja diktatura, sada je to ekološki problem. Globalno zagrevanje, nuklearno oružje, kloniranje, virusi, hemijski otrovi, pandemije, mogućnost genetske modifikacije, boljke su vremena u kojem živimo. Obrada ovih tema svakako se razlikuje od autora do autora. Za jedne je to prilika za vizuelne spektakle (kako u književnosti, još više na filmu) tipa filmskog ostvarenja „Dan posle sutra“ ili knjige „Igre gladi“, bez dublje analize samoga problema. Oni malobrojniji ovoj tematici pristupaju na drugačiji način. Vizuelnost jeste bogata, ali ona ne potiskuje mogućnost intelektualnog preispitivanja. Kao neka vrsta repera može se uzeti Pekićeva distopijska trilogija „Besnilo“, „Atlantida“ i „1999“. Naravno, u post postmodernom vremenu moguće je i poželjno preplitanje svih mogućih žanrova. Distopija se meša sa apokaliptičnim elementima, a na to se nadograđuje iskustvo klasičnih književnih dela i dobija se poprilično zapaljiva kombinacija. Baš kao što je delo Adama Džonsona „Paraziti poput nas“.
Radnja romana „Paraziti poput nas“ smeštena je u sadašnjost (početak dvadeset i prvog veka). Profesor antropologije Henk Hana koji je i narator knjige kroz ove zapise pokušava da nekim budućim pokolenjima dâ sliku Amerike i njenih poslednjih dana. Roman počinje opisom dosadne svakodnevnice profesora Henka, njegovim nerešenim računima sa ocem, emotivnim problemima, ali i opštim nazadovanjem u naučnom pogledu. Naime, profesor Henk je nekada davno objavio knjigu „Istrebljivači“ u kojoj je dao najbolji presek života praistorijskog plemena Klovis. Na tome je i ostalo. Karijera malo po malo nazaduje, dok se on odaje čamotinji dosadnog života. Da se to preokrene dovoljna je pojava njegovih studenata Egersa i Trudi, kao i otkriće velike grobnice Klovisa. Upravo pronalazak artefakata koji su bili pohranjeni u toj grobnici dovodi do neočekivanog apokaliptičnog zapleta. Smrtonosni virus počinje da ubija ljude, a jedini koji postaju imuni na njega su upravo profesor i njegova družina.
Ovaj roman je gotovo nemoguće staviti u određeni kalup. Zbog samoga zapleta može se smatrati za postapokaliptični roman, ali to bi bilo uprošćavanje, najpre zbog distopijskih elemenata. Pojava novoga društva, tačnije nove diktature u želji da se nekako sačuva od nadirućeg virusa, veoma je važan element romana. Najbitnija je svakako britka satira akademskih krugova i uopšte celokupnog američkog društva. Kroz opise ponašanja profesora Henka i njegovih studenata daje se slika opšte bezidejnosti akademskih krugova. Nauka koja ne samo da je nekorisna, već u krajnjem slučaju opasna po druge gubi svaki značaj. Ipak Džonsonovim likovima ne fali živopisnosti, jer su i pored svoje nekorisnosti oni izuzetno zanimljivi, najpre zbog toga što je Džonson izuzetno dobar i duhovit pripovedač koji kroz gorki humor i ironiju potencira izuzetno bitne teme i pitanja.
Adam Džonson spada u red najznačajnih američkih književnika mlađe generacije. Profesor je kreativnog pisanja na Stanford univerzitetu. Debitovao je sa višestruko nagrađivanom zbirkom priča „Emporijum“ (još uvek nije prevedena na srpski). Dobitnik je prestižne književne nagrade „Pulicer“ za svoj drugi roman „Gospodarevo siroče“, koji je kod nas objavljen u izdanju izdavačke kuće „Evro-Đunti“.
Opasnost od onih drugih, od onih koji će staviti naš um u okove, bio je najveći strah dvadesetog veka. Početkom dvadeset i prvog veka taj strah prerasta u zaziranje od nas samih. Željni što boljeg života mi neštedimice uništavamo prirodu i svojom glupošću ograničavamo vek trajanja planete. Adam Džonson u svojoj kritici odlazi još dalje uzimajući za primer akademske i intelektualne krugove, koji bi u svakom slučaju barem za nijansu trebali biti mudriji od obične svetine. Ali, to nije slučaj. Glupost sjedinjena sa sujetom, još je eksplozivnija smesa. Ispisujući ovaj čudesni spoj čiste duhovitosti, melanholije, istorije i intelektualizma, sa izuzetnim žanrovskim pozivanjem na apokaliptična i distopijska dela, Adam Džonson nam daje novo viđenje ljudske ludosti, nastavljajući tačno tamo gde je Erazmo Roterdamski stao. Samo što Adam Džonson za razliku od Erazma Roterdamskog ne piše pohvalu, već kritiku ludosti.

Naslov: Paraziti poput nas
Autor: Adam Džonson (1967-)
Prevela: Tanja Milosavljević
Izdavač: Samizdat B92, Beograd, 2005
Strana: 396

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s