Higijena ubice – Ameli Notomb

Higijena ubice„To je smešno. Sadržaji teza su me uvek zabavljali i razneživali: baš su ljupki oni koji, da bi podražavali odrasle, pišu gluposti čiji su naslovi preterano usavršeni a sadržaji su im puka banalnost, kao i oni uobraženi restorani koji umućena jaja nazivaju nekim nakaradno grandioznim imenima“, jedna je od rečenica iz romana „Higijena ubice“. Današnja književnost potvrđuje ovu misao. Prožimanje svih mogućih žanrova i lirski pluralizam, svojevrsna su pravila postmoderne koja nam je donela dosta dobrih stvari ali i niz krajnje dosadnih i nepotrebnih dela. Pamfletska literatura o umetnosti upakovana u kakvu-takvu romanesku formu, rođena kao „čedo“ postmoderne, suštinski je jedno veliko ništa. Ili još bolje rečeno: zasenjivanje prostote. Imitirajući Beketovo izbegavanje fabule teži se stvaranju nečeg novog, nove umetnosti bez ikakvog značenja i smisla. Najčešće ti Beketovi „sledbenici“ upadaju u sopstvenu zamku pa naširoko i nadugačko raspravljaju o svom stvaralaštvu, poetici, razjašnjavanju smisla i o njihovom mestu u sunčevom sistemu i uopšte svemiru. Neminovna je jadikovka o nerazumevanju, ali i gotovo otvoreno namigivanje članovima žirija književnih nagrada i teoretičarima opšte prakse koji će to znati da prepoznaju i nagrade. I tako se iz godine u godinu, pogotovo na našem književnom nebu, množe nagrađene knjige nekih novih „talenata“ koje nikoga ne zanimaju, a da ne pričamo tek o tome da ih niko i ne čita. Za razliku od ovog fabrikovanja stvaralaštva „neshvaćenih genija“, postoje i ona dela koja na kreativan način kombinuju preispitivanje umetničke prakse i poetike sa zanimljivim sadržajem. Dobar primer za to može biti roman „Potraži moje lice“ Džona Apdajka, svojevrsni dijalog o sudbini umetnosti između slavne slikarke i mlade novinarke. Isto tako, izuzetno su zanimljive knjige intervjua sa mađarskim nobelovcem Imre Kertesom („Dosije K.“) i čuvenom francuskom spisateljicom Margerat Jursenar („Širom otvorenih očiju“). Tim putem pošla je i Ameli Notomb.
Roman „Higijena ubice“ je fiktivna priča o Pretekstu Tašu, dobitniku Nobelove nagrade za književnost. Ameli Notomb nam ne otkriva tačno mesto radnje, ali iz romana se može naslutiti da je reč o frankofonom jezičkom području. Potka ovoga dela je jednostavna. Pretekst Taš je oboleo od teškog oblika raka i preostaju mu još dva meseca života. Zbog ogromnog interesovanja javnosti, jer on ne samo da je bio ovenčan najvećim književnim priznanjem već je i čovek krajnje kontroverznih stavova, njegov sekretar odabira pet novinara koji će imati priliku da obave poslednji intervju sa nobelovcem. Sukobljavajući u romanu piščevu ne samo nadmoćnu inteligenciju no i vrcav duh sa nesuvislim i steretipnim pitanjima novinara, borba otpočinje sa unapred poznatim pobednikom. Ovo prekida pojava pete novinarke, Nine, koja za razliku od prethodnika ne popušta ni pedalj pred slavnim piscem. Šta više, ona ga ogoljava do krajnjih granica dovodeći ovaj razgovor do potpuno neočekivanog raspleta.
Gotovo celi roman „Higijena ubice“ je u formi dijaloga. Izuzetno škrti opisi ovde su samo u službi radnje i pojačavanja utiska, kao što je na primer groteskni izgled glavnog junaka. Mizogenija, ksenofobija i u krajnjem utisku odvratnost piščevih stavova u sadejstvu su sa njegovim ništa boljim fizičkim izgledom. Ali i pored toga, Pretekst Taš je čovek koji izaziva divljenje, čak i onda kada vas gazi. Elokventan, obrazovan, pa možda i iskren, on se za čas preobražava u ciničnog mizantropa kojem ništa nije sveto. Čini se da Pretekst Taš nema nijednu pukotinu i slabu tačku, sve do pojave Nine koja jedina zna istinu o njegovom životu i gresima iz mladosti. Ono što nam se činilo savršenim sada se raspada i otkriva grotlo zla, sjedinjeno sa ludilom.
Ameli Notomb je jedna od najpoznatijih i najproduktivnijih evropskih spisateljica mlađe generacije. Mladost provodi u Japanu, gde joj je otac bio belgijski diplomatski predstavnik, što je uticalo na njeno buduće stvaralaštvo. Prvi roman Ameli Notomb, „Higijena ubice“, objavljen 1992. (u njenoj 25 godini) postaje izdavačka senzacija i dostiže vrtoglave tiraže. Od tada ona kao po pravilu svake godine objavljuje po jedan roman (do sada preko dvadeset njih). Gotovo milionska čitalačka publika zajedno sa mnogobrojnim kritičarima, podjednako je oduševljena njenim književnom radom. U svojim romana neštedimice koristi autobiografske motive direktno se oslanjajući na zapadnu i istočnjačku filozofsku misao, ali i preispituje smisao pisanja. Dobitnica je najznačnijih francuskih književnih priznanja, član je belgijske Akademije nauka, a od ove godine nosi i titulu baronese. Preko petnaest njenih dela u prevodu na srpski objavila je izdavačka kuća „Paideia“.
Izuzetno napisan roman „Higijena ubice“ upoznao je svet sa novim velikim književnim imenom. Iako su pojedini kritičari zamerali Ameli Notomb da se izuzetno mlada – valjda verujući u onu idiotsku misao da mudrost dolazi samo sa starošću – uhvatila u koštac sa temom kojoj nije dorasla, sadržaj „Higijena ubice“ ih je demantovao. Ovaj roman je pre svega delo hrabre autorke koja se ne libi da pređe granicu političke korektnosti, ali i da se naruga učmaloj književnoj sredini i svemu onome što je stavljeno na pijedestal umetničkog stvaralaštva. Ameli Notomb kao uragan ruši sve do sada postavljene obzire sa neverovatnom lakoćom i lepotom stila, u isto vreme pripovedajući izuzetno zanimljive priče. Upravo je u tome i tajna njenog velikog uspeha, za razliku od netalentovanih i dosadnih skribomana koji nas zasipaju sa ništa boljim delima.

Naslov: Higijena ubice
Autor: Ameli Notomb (1967-)
Prevela: Anđa Petrović
Izdavač: Paideia, Beograd, 2003
Strana: 145

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s