Sa pašnjaka do naučenjaka – Mihajlo I. Pupin

Sa pasnjaka do naucenjakaPetnaestogodišnji dečak stoji na njujorškom doku. Ispred i iza njega je nepregledna kolona nevoljnika sa nadom da će im nova obećana zemlja doneti život dostojan čoveka. Svako od njih sa sobom donosi neku veštinu ili poznanstvo, svako izuzev dečaka. On ima nešto više od toga. Njegove veštine su snovi, a poznanici davno umrli Abraham Linkoln i Bendžamin Frenklin. Putovao je dugo da bi stigao ovde. Njegovo je siromaštvo toliko da je put proveo spavajući kraj brodskog dimnjaka, nemajući para za krevet i posteljinu. No, on ne mari za to. U glavi mu odzvanjaju majčine reči: „Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večite slave.“ Taj dečak će za koju godinu postati jedan od najvećih naučnika epohe i kolos koji i danas izaziva divljenje. A zemlja u koju on dolazi su Sjedinjene Američke Države, ona zemlja koja u svom osnivačkom aktu govori da su svi ljudi jednaki i da imaju pravo na život, slobodu i težnju za srećom. Upravo ta težnja za srećom postaje najveći kreativni potencijal američke nacije u začetku. Iskrivljena percepcija i nove generacije političara uspele su da taj san o slobodi i jednakosti izokrenu i pretvore u svoju suprotnost. Idealizam koji je srž američkog sna, sada je čudovišno pretvoren u čisti materijalizam. Ipak, nepravedno je posmatrati jednu zemlju kroz prizmu pokvarenih političara i ideologija. Potencijal slobode i razvoja svih mogućnosti ono je što je odelilo Ameriku od drugih država i dalo joj oreol nove obećane zemlje. Upravo zadojen takvim snom petnaestogodišnji Mihajlo Pupin krenuo je na daleki put i uspeo da ga ostvari. Koliko je dao novoj otadžbini, isto toliko je dao i onoj staroj. Priča o njegovom životu nije samo storija o usponu jednog genija, već i o najsvetlijim danima prijateljstva Sjedinjenih Američkih Država i Srbije.
Onom retkom broju renesansnih ljudi sa bezbroj talenata sasvim sigurno pripada i Mihajlo Pupin. Gotovo da nema prirodne nauke u kojoj se nije iskazao. Matematika, fizika, hemija, sve su to bile oblasti koje ne samo da je poznavao već im je svojim darom beskrajno doprineo. Sa druge strane on je i vešt organizator, odličan diplomata i govornik. A povrh svega pisac sa izuzetnim talentom. Dokaz za to je njegova autobiografija „Sa pašnjaka do naučenjaka“. Polazeći od detinjstva u banatskom selu Idvor, Mihajlo Pupin u ovoj knjizi slikovito opisuje prve korake, roditeljski dom, podršku majke, kao i začetke svojih kasnijih otkrića. Idilično detinjstvo nestaje prelaskom u Prag, gde prisustvuje početku raspada Austro-ugarske imperije, ali i doživljava opšte prezrenje zbog svog slovenskog porekla. Ugušen ovom sredinom on odlučuje da ode u Ameriku. Marljiv i vredan u prvim američkim danima radi teške fizičke poslove, ne odustajući od obrazovanja. Uči nekoliko jezika, pomno iščitava naučnu literaturu i književna dela. Uspeva da se upiše na Kolumbija Univerzitet i njegov uspon otpočinje. Studije koje nastavlja na Kembridžu i u Berlinu kao i kasnija uspešna naučna karijera, nikako ga nisu odvojili od roditeljskog doma, naprotiv, on što se više uzdiže sve više poštuje svoje korene i majku koja mu je bila najveći životni oslonac.
Po svojem sadržaju i stilu knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“ je udžbenički primer dobrih memoara. Ona je iscrpna, izuzetno slikovita, prepuna podataka i što je još važnije odlično napisana. Za razliku od dobrog dela naučnika, Mihajlo Pupin ima dar da i najkompleksnije naučne procese opiše tako slikovito da će čak i onim najvećim laicima biti jasni. Ipak, ova autobiografija je više priča o putu koji vodi do naučne slave, nego o samoj karijeri. To je i razumljivo jer je namenjena širokoj publici a ne samo naučnoj zajednici. Posebno emotivan kada piše o majci Olimpijadi i zavičaju (koliko ga je voleo govori to što je za svoje srednje ime uzeo Idvorski), Pupin slika možda jedan od najlepših portreta detinjstva i roditeljske ljubavi u svetskoj literaturi. Za razliku od ove emotivnosti, Pupin je izuzetno strog prema šovinizmu i ljudskoj gluposti. Stoga je i velika šteta što njegova diplomatska misija tokom Velikog rata nije podrobnije opisana.
Jedan od najpoznatijih naučnika svog doba Mihajlo Pupin je za sobom ostavio preko dvadeset patenata. Njegov najveći izum „Pupinovi kalemovi“ i dan-danas je nezamenjiv u međugradskoj i međunarodnoj telefoniji. Dao je značajan doprinos u primeni naizmeničnih struja, kao i u istraživanju rentgenskih zraka. Dobitnik je najvećih američkih, srpskih i međunarodnih priznanja, kao i počasni doktor desetine univerziteta. Jedan je od osnivača NASE i konzul Kraljevine Srbije u SAD. Za delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ dobio je najznačajnije američko književno priznanje „Pulicerovu nagradu“. Ostao je upamćen kao filantrop i umetnički mecena, veliki pedagog, sportista i istaknuti slobodni zidar. Svoju domovinu nikada nije zaboravio, pa je pored ogromne humanitarne pomoći presudno uticao da Banat posle Velikog rata pripadne novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Preminuo je 1935. godine u Njujorku, gde je i sahranjen.
Život Mihajla Pupina je priča o ispunjenju snova. Genijalnost sjedinjena sa mukotrpnim radom dovela je do neverovatnog rezultata. Ali se mora uzeti u obzir da ništa od toga ne bi bilo ostvareno bez odlaska u Ameriku. Priča o dvojici najvećih srpskih naučnika Nikoli Tesli i Mihajlu Pupinu gotovo je nemoguća bez američkog sna i mogućnosti da iskažete svoje potencijale. Tim putem danas kreću i stotine mladih srpskih naučnika, neki novi Pupini i Tesle, a mi se i dalje nalazimo u nacionalističkom i političkom blatu. Ništa se za više od sto godina nije promenilo. Baš zbog toga Pupinova autobiografija „Sa pašnjaka do naučenjaka“ može biti podstrek ne samo tim novim generacijama naučnika, već i svima nama da bez marljivog truda nikakve promene nema i ne može je biti. Isto tako, ona je i najbolji način za upoznavanje života i dela ovog istinskog genija.

Naslov: Sa pašnjaka do naučenjaka
Autor: Mihajlo Idvorski Pupin (1854-1935)
Preveo: dr Aleksandar Marinčić
Izdavači: Narodna knjiga i Matica srpska, Beograd, 1979
Strana: 322

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s