Osama – Vladimir Kecmanović

OsamaTamni bosanski vilajet mesto je najdubljih ljudskih padova ali i najvećih uzleta. Stvoren je na mržnji i ljubavi, bolno okrenut svemu onom lošem kao i dobrom, a ipak mesto na kojem je najlepše i isto tako najgore živeti. Komad je to zemlje koji prkosi svakom razumu i logici, štaviše žiteljima Bosne razum i logika su nešto strano i nepojmljivo. Pokušaja da se protumači i opiše ne samo ova zemlje već pre svega mentalitet onih ljudi koji su njeni posednici, bilo je mnogo. Od gotovo gadljivog austro-ugarskog kolonijalnog proučavanja (koliko je Bosna zemlja čuda govori i to što postoje oni koji žale zbog odlaska bečkih gospodara) nekih čudnih varvara u srcu Evrope, pa sve do „lokalaca“ upregnutih u jaram svoje nacije, vere i ideologije. Rezultat je brevijar uopštenosti, stupidnosti, ograničenosti i mržnje. Ti i takvi pisci gotovo su sa radošću pristajali da postanu pogonsko gorivo nekih novih ratova. Kako su ratovi prolazili, tako su i oni nestajali. Samo jedan jedini svetli duh (za neke pre zloduh), ostao je da bdije nad ovom zemljom i osvetljava ga razumom. Taj duh se zove Ivo Andrić. Zadojen od mladosti idejom o bratstvu svih naroda i vera, verovao je u nju do smrti. Verovao je u nju čak i ispisujući sledeće reči o Bosni: „To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo, usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je junaštvo bez slave, mučeništvo bez nagrade.“ Bolno je gledao mržnju (u svojoj čuvenoj priči „Pismo iz 1920“ Bosnu naziva zemljom mržnje) i pomor koji je bio posledica te mržnje. U ratnom vihoru posle vesti o ustaškom krvavom piru u Sarajevu njegova nada ipak ne nestaje. Stoga i piše da „zlo, nasilje i prevara ne mogu trajno vladati svijetom“, čvrsto verući da će narod „pod jednom zastavom krenuti novim putem sloge, rada i obnove.“ Stvarnost ga je demantovala. Nije trebalo puno vremena da se ta mržnja ponovo projavi i donese novi rat. On ga na sreću nije doživeo. Ali jesu neke nove generacije pisaca koje nastavljajući Andrićevim putem pokušavaju da rastumače i opisu Bosnu. Jedan od tih pisaca je i Vladimir Kecmanović.
Radnja novog Kecmanovićevog romana „Osama“ smeštana je u neimenovanu bosansku kasabu. Pisac (sâm Kecmanović?) tokom boravka u Njujorku upoznaje starog Bošnjaka koji počinje da mu pripoveda priču o svom životu i sredini iz koje je otišao. Klupko strasti, mržnje, ljubavi, ipak ponajviše zla, počinje da se odmotava. Opisujući svoju mladost i prijateljstvo sa Muratom, potomkom stare begovske porodice, polako se ulazi u tragični svet Bosne. Muratova ljubav sa Srpkinjom Milicom rezultira rađanjem Bajazita. Bezbrižan i koliko-toliko siguran život u socijalističkoj Jugoslaviji poljuljan je sa nacionalističkim ludilom. Raspad Jugoslavije, raspad je i njihovih života. Na scenu stupaju ratni profiteri, zapenušani nacionalni propovednici, sadisti, ubice i korumpirani mirotvorci, pretvarajući nekada mirni svet u pakao iz kojeg nema izlaza. Ludilo preti svima, pogotovo onima koji su rat najmanje krivi. U čudesnoj metamorfozi povučeni mladić Bajazit postaje Osama bin Laden. Beznačajni policajci i ćate postaju glavešine i vladari. Oni najbolji su ubijeni ili skrajnuti. Zlo obuzima sve.
Vešto koristeći dijalekt bosanskih muslimana najsličniji govoru sarajevskih jalijaša, Kecmanović uspeva da tragičnu priču ispripoveda na neodoljivo duhovit način. Možda je upravo to balansiranje između tragičnog i smešnog najveća vrlina ovog dela. Naravno, ne treba smetnuti sa uma da Kecmanović uspeva da nekoliko decenija, ali i dugi i krvavi rat, smesti na nešto manje od četiri stotine stranica, pritom koristeći svoj već dobro poznati stil zgusnutih i kratkih rečenice („enter“ je proređen za razliku od njegovih prošlih romana). Stoga je i šteta što transformacija Bajazita u Osamu predstavlja verovatno najslabiji deo knjige. Tome je verovatno kumovalo pripovedanje svedoka iz prvog lica bez ulaska u svest nesrećnog Bajazita, ali i pozivanje na „Prokletu avliju“ Ive Andrića. Upoređujući sliku preobražaja iz „Proklete avlije“ i „Osame“, ova potonja je ništa drugo nego neubedljiva u odnosu na svoj uzor.
Jedan od vodećih glasova nove srpske proze, Vladimir Kecmanović je do sada objavio romane „Poslednja šansa“, „Sadržaj šupljine“, „Feliks“, „Top je bio vreo“, „Sibir“ i „Kainov ožiljak“ (koautor sa Dejanom Stojiljkovićem). Dobitnik je niza značajnih nagrada, a nekoliko njegovih dela imalo je filmske i pozorišne adaptacije.
Ispisujući sudbinu jednog Bošnjaka u romanu „Osama“, Kecmanović ispisuje i sveobuhvatnu hroniku Bosne druge polovine dvadesetog veka. Pored sigurnog i izuzetnog stila (što mu ni najveći protivnici ne mogu osporiti), bitno je što on u roman ne ubacuje svoje ideološke i političke sudove. Ne odustajući od puta započetog u svom najpoznatijem delu „Top je bio vreo“, Kecmanović nastavlja da piše o vremenu u kojem oni najgori isplivavaju na površinu, a oni nevini i najbolji stradaju. O takvom svetu pisao je i Andrić nikada ne prestavši da veruje da se on može popraviti. Kecmanović, pak, ne: „Pošlo je sve u pićku materinu, ja da ti kaem. / Vazda su stari tako prićali, kaeš? / Ja, i to si u pravu. / Al slušaj ša ti ja kaem – možda su tako prićali zato šo je svijet vazda u pićku materinu i išo. / A sad ne ide, neg – trći.“

Naslov: Osama
Autor: Vladimir Kecmanović (1972-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 368

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s