Prozraci 2 – Svetlana Velmar-Janković

Istorija na našim prostorima ništa je drugo nego niz kontradiktornosti i ljudskih zabluda. Da sve bude još gore, mi nikada nismo imali gotovo nijedan pokušaj (čast izuzecima) objektivnog proučavanja istorije. Čitajući srpske (kao i eks-ju) istoričare vi nepogrešivo možete videti kojem ideološkom pravcu pripadaju, a shodno tome i kako se odnose prema zadatoj temi. I oni najsitniji i nebitni događaji, da ne pričamo tek o prelomnim, u radovima različitih istoričara imaju dijametralno suprotno značenje i smisao. Ta razlika nije u otkriću nekih novih činjenica, naprotiv, ona se svodi na vrednosni sud. Ti i takvi istoričari potvrda su one čuvene Napoleonove misli: „Istorija je laž oko koje smo se ujedinili.“ Za razliku od oficijalne istorije, memoarsko pisanje oslobođeno je stega objektivnosti. Ideološka ostrašćenost, sloboda u odbrani svojih stavova (svejedno je da li su pogrešni ili ispravni), sve je to sasvim normalno u ovom paraistorijskom žanru. I začudo, memoarska književnost je mnogo prihvatljivija i bolja od „službene“ istorije. Ovde bar znate autora i pozadinu teksta, što nije slučaj sa istoričarima koji se kriju iza naučne objektivnosti. Tako, recimo, o vremenu Prvog srpskog ustanka možete mnogo više saznati iz spisa Vuka Karadžića, nego u svim docnijim istraživanjima. Isti slučaj je i sa vladavinom Miloša Obrenovića. Osvetnički traktat Nićifora Ninkovića „Žizniopisanija moja“ mnogo je bolji od svih biografija kneza Miloša. Ovo nije zaobišlo ni modernu istoriju. Dnevnički spisi Nikole Krstića, tek čekaju potvrdu svoje važnosti u izučavaju istorije Srbije devetnaestog veka. Kapitalna dela Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića: „Godine koje su pojeli skakavci“ i „Goli otok“, otkrivaju paklenu stvarnost jugoslovenskih komunističkih logora i zatvora. Ovom spisku priključuju se i memoari Svetlane Velmar-Janković.
Godine 2003. pojavili su se „Prozraci“, prvi deo autobiografije Svetlane Velmar-Janković. Opisujući svoje detinjstvo, godine okupacije, očevu delatnost u toku rata, poratnu bedu i žig deteta narodnog izdajnika, prvi deo „Prozraka“ je završen u 1948. godini. Bolest autorke i njena smrt sprečili su da drugi deo knjige bude u potpunosti završen. Ipak, „Prozraci 2“ izlaze kao posthumno izdanje. U prvom odeljku ove knjige, „Žigovi,“ Svetlana Velmar-Janković nastavlja gde je stala u „Prozracima“, opisujući teško snalaženje „buržujske“ porodice u novom komunističkom sistemu. Prinuđena da zarad upisa na fakultet ide na radnu akciju, ona to prihvata bez roptanja. Tamo upoznaje prvu ljubav, „dobrog dabra“ kako ga zove. Mladalačka ljubav se završava tragično. U sledećem odeljku, „Odskoci“, opisane su prelomne godine za jugoslovensku književnost. Učmali i dosadni socrealizam smenjuje nova generacija pisaca, čiji je jedan od najznačajnih predstavnika sâma autorka. U ostala tri poglavlja Svetlana Velmar-Janković pripoveda o početku svoje spisateljske karijere, prvom romanu „Ožiljak“ i o susretima sa svojim ocem u inostranstvu. Kao poseban dodatak knjizi uvrštena je prepiska autorke sa porodicom i prijateljima.
Iako je zbog poznatih okolnosti ova knjiga ostala nedovršena, ona ne ostavlja takav utisak u prva dva odeljaka. Autorka poznata po svojem filigranskom umeću da istorijske događaje pretvori u izuzetna književna dela, ni u ovoj knjizi neće razočarati svoje čitaoce i poštovaoce. Svesna varljivosti pamćenja, ona marljivo izučava i koristi istorijsku građu ne bi li što istinitije predstavila ne samo svoj život, no i događaje koji ga prate. Velika je šteta što zbog bolesti i prerane smrti Svetlana Velmar-Janković nije uspela da opiše i svoje docnije godine u kojima doživljava književnu slavu. Jedina zamerka koja se može uputiti „Prozracima 2“, i to na račun priređivača, je unošenje opširnog političkog traktata Vladimira Velmar-Jankovića u deo knjige sa prepiskom koji ruši poetsku celinu i predstavlja nepotrebni balast.
Svetlana-Velmar Janković spada u red najznačajnih srpskih književnika druge polovine dvadesetog veka. Objavila je romane: „Ožiljak“, „Lagum“ (nagrada „Meša Selimović“), „Bezdno“ (NIN-ova nagrada), „Nigdina“ i „Vostanije“, zbirke priča: „Dorćol“ i „Vračar“, kapitalnu studiju o istoriji Beograda „Kapija Balkana“, kao i niz zbirki priča za decu, eseja i drama. Prevođena je na nekoliko svetskih jezika, a njena dela su doživela desetine izdanja i ogromne tiraže. Pored predanog književnog rada, bila je urednik u izdavačkoj kući „Prosveta“ i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Preminula je u Beogradu 2014. godine.
„Prozraci 2“ su na momente lirski potresni, često duhoviti i najbitnije duboko istiniti i verodostojni. Iako pripada poraženom delu građanske klase, Svetlana Velmar-Janković u ovoj knjizi ne dozvoljava da se osvetoljubivost projavi ni u najmanjem tragu. Nju je jedino strah da se ista nesreća ne ponovi: „jer privrženost prerušenoj totalitarnoj misli može delovati, i deluje, i danas privlačno.“ Gotovo je uzvišena njena tiha patnja zbog torture koju je njena porodica preživela, emotivnih slomova, odrastanja bez oca i kasnijih nepravdi. Isto tako, sentimentalnost i patetika nisu prisutni, već odsjaji i prozraci sećanja i osećanja na koje je pala patina davno prošlog vremena. Čitajući ovu knjigu vi se nećete upoznati samo sa biografijom jedne velike književnice, nego i sa izuzetno napisanom istorijom jednog teškog i često tragičnog vremena. Istorijom, mnogo većom i značajnijom od suvoparnih naučnih studija. I još važnije, istinitom.

Naslov: Prozraci 2
Autor: Svetlana Velmar-Janković (1933-2014)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 463