Estoril – Dejan Tiago-Stanković

Estoril„Rat razvija sve moralne, materijalne i duševne osobine ljudi i naroda; on podstiče plemenite strasti i osećanja: rodoljublje, slavoljublje, požrtvovanje, odanost, sažaljenje. Iz njega potiču sve vrline“, izreka je koja se pripisuje Fridrihu Velikom. Koliko god ova misao u najmanju ruku delovala degutantno – ne treba većeg dokaza za to od samo jedne slike ratnih strahota – ona ipak nekim čudom oslikava sentimente dobrog dela ljudskog roda. Najvidljivije je to na Balkanu. Verovatno se jedino kod nas na svetu slavi odlazak u vojsku ili rat, srećom sve manje jer vojske gotovo da i nema. Nigde se, isto tako, više ne slavi pogibija. Ima li boljeg dokaza od činjenice da je smrt kao član ušla i u Ustav bivše SFRJ? Nigde se više ne poštuje rat, iako rat narodima Balkana nikada doneo nikakvo dobro. Stoga i nije čudno što je lik blagog, obrazovanog i mudrog kneza Pavla (jednog od retkih srpskih i jugoslovenskih miroljubivih vladara) svojevrsna noćna mora ratnim zavojevačima svih ideologija i boja. Njegov, nažalost neuspešni, pokušaj da se obezbedi mir proglašen je za izdaju i sramotu. Parola „bolje grob, nego rob“ i dalje se smatra za izraz najvećeg patriotizma. Knez Pavle je sklonjen, a oni koji su ustali protiv njega postali su i grobovi i robovi. Upravo su ti robovi kasnije ispisale bezbrojne pohvale svom izboru. Rat postaje neizbežna tema jugoslovenske književnosti i umetnosti. Od onih prvih socrealističkih apoteoza, pa sve do crnog talasa koji dovodi u pitanje zvaničnu verziju istine. Buđenje nacionalizma tokom devedesetih, zajedno sa nerešenim računima iz prošlosti, dovodi do novih ratova. Umetnost se još jednom stavlja u službu rata. I opet, kako drukčije, on se predstavlja kao poželjna i pravedna stvar. Sledi smrt, jad i beda. Na zgarištu rata, mestu gde sada živimo, i dalje gore žiške mržnje preteći da ponovo zapale vatrenu stihiju rata. Da je moglo biti drugačije svedoče primeri neutralnih zemalja. Izabravši mir te države su sačuvale svoje ekonomske resurse, kulturne spomenike i najvažnije živote svojih građana. Ne i manje bitno, one su postale tranziti i utočišta žrtvama rata. O jednoj takvoj zemlji govori Dejan Tiago-Stanković u romanu „Estoril“.
Godina je 1940. Zahvaljujući mudroj politici diktatora Salazara, Portugal je neutralan i uspeva da zadrži kakav-takav normalan život. To se, naravno, ne odnosi na hotel „Estoril“, smešten na morskoj rivijeri u blizini Lisabona, koji postaje centar okupljanja prognanika iz čitave Evrope. Gostiju, i to značajnijih, nikada nije bilo više. Tu su kraljevi, pisci, šahovski velemajstori, milijarderi, diplomate, špijuni… Svima njima uslugu, podrazumeva se kraljevsku, treba da pruži upravnik hotela Blek sa svojim osobljem. Sudbina jevrejskog dečaka Gabija, koji čeka dolazak svoje porodice iz okupirane Francuske u ovom hotelu, prepliće se za životima čuvenog pisca Egziperija, svrgnutog rumunskog kralja Karola i dvostrukog špijuna Duška Popova.
U romanu „Estoril“ Dejan-Tiago Stanković je uspeo da sastavi neverovatni mozaik ljudskih sudbina. Izuzetno vešto satkana priča u svakom trenutku drži čitaočevu pažnju i što je još važnije izaziva divljenje zbog lepote napisanog i erudicije. Za razliku od dobrog dela srpskih romanopisaca, Dejan Tiago-Stanković je dobro proučio istorijske izvore o epohi i onda uspeo da ih ukomponuje u odličnu celinu. Iako je veći deo romana fokusiran na slavne goste „Estorila“, pažnja je bačena i na sudbine onih ne tako slavnih članova osoblja hotela. Upravo u tim delovima projavljuje se piščev talenat da naizgled obične i dosadne ljudske priče pretoči u prave literarne bravure. Jedina zamerka koja se može uputiti romanu je što te epizode nisu brojnije, pogotovo kad se uzme u obzir sa koliko je dara i duha Dejan-Tiago Stanković opisao žitelje Lisabona u zbirci priča „Odakle sam bila, više nisam“.
Dejan-Tiago Stanković je rođen u Beogradu. Završava arhitekturu, ali se sa njom nikada nije bavio. Stanovnik je Lisabona i prevodilac već dve decenije. Na srpski je preveo dela portugalskog nobelovca Saramaga „Sedam Sunaca i Sedam Luna“, „Jevanđelje po Isusu Hristu“ i „Slepilo“, kao i poeziju Fernanda Pesoe. Na portugalski je preveo kultni roman Dragoslova Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ i Andrićeva dela „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“. Njegova zbirka priča „Odakle sam bila, više nisam“ doživela je nekoliko izdanja, pohvale kritike, kao i izdanje na makedonskom jeziku.
Ukoliko bismo tražili glavnog junaka „Estorila“ to bi bila istoimena građevina kao sadržalac sudbina njenih gostiju. Ipak, životi dvojice junaka, špijuna Duška Popova i dečaka Gabija, zavređuju posebnu pažnju. Duško Popov je svojevrsni simbol prljavog sveta ratnih intriga i verolomstva, dok sa druge strane stoji prerano ostareli, a tako nežni i dobri Gabi. Njegova mudrost sjedinjena sa tegobnim iskustvom izbeglice, slika je zla koje rat donosi. Iako posredno, Dejan Tiago-Stanković piše o ratu. Samo ovoga puta to nije apologija niti pohvala ratu, već priča o mudrim ljudima koji su uspeli da ga izbegnu i povrh svega da pomognu njegovim žrtvama. U našoj ratom zatrovanoj sredini, pojava ovakvog dela pravi je literarni događaj i nešto što se ne dešava često. Još bitnije, „Estoril“ je izuzetno napisan roman koji pleni svojim kompozicionim savršenstvom, lepotom stila i erudicijom.

Naslov: Estoril
Autor: Dejan Tiago-Stanković (1965-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2015
Strana: 341

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s