Tri priče o samoubicama – Goran Marković

Odnos između filmske umetnosti i književnosti predmet je mnogih sporenja i rasprava. Ali, čak ni oni najzagriženiji predstavnici teorije o „čistom filmu“, bolje rečeno filmu koji je samo vizuelni spektakl, ne mogu prenebregnuti važnost i uticaj literature na kinematografiju. On se pre svega ogleda u scenariju koji je ništa drugo nego književna tvorevina. Situacija postaje još kompleksnija zahvaljujući činjenici da je ogroman broj filmskih ostvarenja ekranizacija romanesknih dela. Po njihovom uspehu, ekranizacije možemo podeliti na tri nivoa. Prvi je stvaranje dela boljeg od književnog predloška (izuzetno retko, mada moguće, jedan od primera je kultni vestern „Čovek zvani hrabrost“), drugi je ujednačavanje kvaliteta („Parfem“, recimo), dok je pak onaj treći, i najčešći, potpuni promašaj (dovoljno je pomenuti skoro sve adaptacije Tolstojevih dela). Ekranizacija nimalo nije lak posao. Pored hvatanja u koštac sa obimom, likovima i poetikom određenog književnog dela, potrebno je pronaći modus za izražavanje sopstvenih umetničkih poriva, ali i ispuniti očekivanja publike. Ona će u filmu nastalom po književnom delu tražiti stvari i osećaje koje je pronašla kroz čitanje, a svako odstupanje od fabule, izbacivanje likova ili naknadno kalemljenje izazvaće odijum i gotovo sigurnu optužbu za skrnavljenje. Možda je najslikovitiju reakciju na ekranizaciju sopstvenog dela dao Hemingvej. Kada mu je jedan prijatelj rekao da su mu iskasapili roman „Starac i more“, on je uzvratio da nisu. Njegova knjiga i dalje netaknuta stoji na polici. Potpunu harmoničnost u ovom odnosu, postigli su izgleda jedino oni umetnici koji su i reditelji i pisci. Tu nema trvenja, neispunjenih očekivanja i optužbi. Remek-dela Bergmana sijaju istim sjajem i na filmskom trakama i na stranicama knjiga. Isti slučaj je i sa Tarantinom, koji svaki svoj film prati sa objavljenom knjigom. Na našoj umetničkoj sceni primer takvog stvaraoca je renesansni Živojin Pavlović, maestralni filmski režiser, slikar i ništa manje dobar pisac (dve „NIN-ove nagrade“ svakako nešto znače). Tim putem krenuo je i Goran Marković.
Prva zbirka Gorana Markovića, „Tri priče o samoubicama“, kako joj i samo ime govori donosi tri nezavisne prozne celine. Prva je „Podgrejana sarma od prekjuče“. Vremešni filmski scenarista, poznat po svojem umeću i talentu, hvata se u koštac sa pisanjem prvog književnog dela. Naviknut da scenarije piše u dahu, oslanjajući se na zanatske uzore, ovaj prelaz mu ne donosi nikakvo dobro. U nemogućnosti da počne sa pisanjem on se okreće preispitivanju životnog puta, što rezultira neočekivanim zapletom. Druga priča „Susret sa himerom“, govori o sredovečnom zavodniku koji prvi put u životu sreće fatalnu ženu. Dobro uhodane „osvajačke“ tehnike ovoga puta ne rezultiraju uspehom, naprotiv, one mu donose poraz za porazom. Ko je fatalna žena i kako će ona promeniti „zavodnika“, otkriva Marković u ovoj pripovesti. Treća priča, mada je bolje reći novela zbog obima, „Druga smrt doktora Grujića“, književna je verzija čuvenog Markovićevog filma „Variola vera“. Karantin u kojem su zarobljeni lekari i pacijenti, slika je sveta u raspadu i duboka psihološka studija. Za razliku od filma, ovde je opisana i sudbina likova posle epidemije.
Zbirka „Tri priče o samoubicama“ našoj publici je donela novi i samosvojni književni glas. Obilato koristeći svoje filmsko iskustvo, Marković u uvodnoj priči, pored dobrog zapleta, daje i zanimljivi vodič kroz svet kinematografije. U drugoj autor upotrebljavajući žargon sastavlja upečatljivu sliku gradskog zavodnika i plejboja, u isto vreme slikajući društveni raspad početkom devedesetih godina. Završna priča je posebno značajna zbog kultnog filmskog ostvarenja koje je njen predložak. Gotovo neizmenjena fabula priče u odnosu na film, pored novog epiloga donosi i trilersku atmosferu. Iako ponekad klizi ka opštim mestima (poređenje „bled kao krpa“ i slične figure), Marković ipak sastavlja odličnu zbirku sa sigurnim, razigranim i najbitnije dobrim stilom.
Goran Marković spada u red najznačajnih filmskih stvaralaca jugoslovenske i srpske kinematografije. Po završenoj čuvenoj filmskoj školi u Pragu, režira preko pedeset dokumentarnih televizijskih filmova. Od druge polovine osamdesetih posvećuje se snimanju igranih filmova za koje najčešće sam piše scenario. Dobar deo tih filmova doživeo je kultni status („Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Turneja“…) Takođe je napisao i nekoliko dramskih komada i režirao u pozorištu. Predaje na Fakultetu dramskih umetnosti. Dobitnik je najvećih domaćih i stranih priznanja za filmsko stvaralaštvo. Do sada je objavio roman „Tito i ja“, kao i nekoliko knjiga eseja i memoarske proze.
Ekonomično koristeći prostor (zbirka ima nešto više od sto strana), Goran Marković donosi tri upečatljive ljudske sudbine, ali i nekoliko velikih tema. Dok ona prva vri od usporedbi filma i književnosti, preostale dve više su okrenute psihološkom profilu ljudi u potpunom rasulu. I u jednom i u drugom slučaju, Markovićevi junaci žrtve su spoljnih okolnosti i sopstvenih demona. Labilni, ništa manje ni moralno ambivalentni, doktor Grujić i zavodnik iz druge priče, primeri su onih ljudi koji tražeći bar malo olakšanja u užasima života tonu sve dublje i dublje. Zbog toga je naslov zbirke njihova najbolja odrednica. Iako oni nisu tipične samoubice, njih dvojica svojim delima tonu u potpuni moralni i društveni suicid. „Tri priče o samoubicama“ upečatljiva su knjiga, sa dobrom naracijom i stilom, ali i ništa manje dobrim zapletom. Svejedno je da li ćete ovu zbirku čitati kao autonomno umetničko delo ili kao neku vrstu nastavka piščeve režiserske karijere, oduševljenje neće izostati. Goran Marković se i na novom polju pokazao kao vrstan i izuzetan autor, za šta mu treba odati duboko priznanje.

Naslov: Tri priče o samoubicama
Autor: Goran Marković (1946-)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 115