Nulti broj – Umberto Eko

Nulti brojAko bi se tražila odrednica koja najbolje karakteriše savremenost to bi sigurno bio naslov čuvenog Foknerovog romana „Buka i bes“. Živimo u vremenu u kojem se neprestano priča o humanosti, a ono je verovatno najnehumanije u ljudskoj istoriji. Uvereni smo da smo dosegli najveći kvalitet život, dok u isto vreme polovina zemaljske kugle grca u najgorem siromaštvu. Uspon mas-medija doneo nam je nezamislivi priliv informacija, a mi u stvari sve manje stvari znamo. Čak ni drastično povećanje visokoobrazovanosti nije ništa promenilo. Štaviše, čini se da sve veći broj studenata donosi još veće zaglupljivanje. Kao nikada do sada u istoriji potreban nam je, i ne samo potreban već i neophodan, glas razuma. Ono što se pre označavalo rečju – intelektualac. Pored neospornog intelektualnog kapaciteta i širokog obrazovanja takva osoba mora da poseduje i autoritet. Tu već nastupa problem. Prenebregnemo li dosadno moderno teoretisanje da autoritet ne može da postoji i da je to najobičniji konstrukt, osnovni razlog za nepostojanje takvog autoriteta je nedostatak moralnog kredibiliteta. Intelektualci su postali moralni slabići i poslušne metrese ideologije, politike, nacije i religije. Naravno, postoje i oni zatvoreni u sopstvene svetove i uske krugove istomišljenika, opčinjeni sopstvenom pameću i nesuvislim teorijama. Možda ih je najbolje opisao Bodrijar rečima da kopaju teorijske rupe čekajući da u njih upadne realnost. Zabrinute njuške, uvek uznemirene za nacionalna, državna i ideološka (svejedno je da li su leva ili desna) pitanja, u potpunosti uverene u svoju inteligenciju, bez trunke preispitivanja, skromnog znanja ili autistično fokusiranog na jednu oblast, dosadnog jezika i još dosadnije pameti, to je profil današnjih intelektualaca. Stoga je i potpuno razumljiva žalost koja je nastupila po odlasku velikog i istinskog intelektualca Umberta Eka.
Najnoviji (nažalost i poslednji) Ekov roman „Nulti broj“, priča je o sadašnjem vremenu i onome šta nam je to vreme donelo. Glavni junak i narator, propali pedesetogodišnji novinar Kolona, dobija novi posao. Sem uredničkog mesta u novinama „Sutra“, njegov zadatak je i napiše knjigu o pokretanju ovog lista. Kuriozitet je što te novine nikada neće izaći i što postoje jedino kao sredstvo kojim će njihov tajanstveni vlasnik (koji neverovatno podseća na bivšeg italijanskog premijera Berluskonija) ucenjivati političare i biznismene. Ako je ideja za ove novine groteskna, još groteskniji su oni koji ih prave. Skup je to propaliteta svih fela. Razočarane devojke koja svoj talenat traći pišući za žutu štampu o aferama poznatih, doušnika tajnih službi, priglupih zanatlija, kao i sredovečnog Bragadoča opčinjenog teorijama zavera i njihovim razotkrivanjem. Upravo će Bragadočo glavnog junaka dovesti u nevolju. Priča o velikoj zaveri na čelu sa živim Musolinijem (on je naravno preživeo navodnu smrt), u prvo vreme će zabavljati Kolonu, sve dok Bragadočo ne bude ubijen. Sledeći je on na meti jer zna čitavu priču. Potera počinje.
Gotovo opsesivna zainteresovanost Umberta Eka za teorije zavera nastavlja se i u „Nultom broju“, samo što je ovaj roman po prvi put u njegovoj karijeri potpuno smešten u sadašnjost. Nije to jedina neobičnost ovoga dela. „Nulti broj“ je od svih romana koje je Eko do sada napisao najkraći i verovatno najjednostavniji. Odbacujući filter na početku (one čuvene desetine stranica potpuno hermetičkog teksta), Eko piše običnim jezikom bez mistifikacija i postmodernih tehnika. Gledajući iz čisto zanatskog ugla, likovi u ovom romanu su poprilično traljavo opisani, psihološke karakterizacije gotovo da nema, fabula je predvidljiva, zaplet gotovo nepostojeći. U čemu je tajna? Da li je veliki pisac izgubio talenat i dar? Nikako ne! Kao i svaki put do sada, Eko iznenađuje čitaoca. On piše nešto što bi se najjednostavnije moglo opisati kao roman-pamflet (bez one negativne konotacije pamfleta). Sami likovi nisu toliko bitni, mnogo je bitnije ono šta ti likovi izgovaraju. A u tome Eko briljira. Ogoljavajući do kraja medijsku scenu i tehnike manipulacija (ništa manje i teorije zavera), Eko nam otkriva pokvareno i duboko korumpirano lice modernog sveta. Naravno da se „Nulti broj“ može čitati i kao roman (triler pre svega), ali bez te dublje poruke on je neupotrebljiv.
Umberto Eko je rođen u malenom italijanskom gradu pitoresknog naziva Aleksandrija. Nateran od oca, studira pravo ali ga napušta i upisuje studije srednjevekovne filozofije. Doktorira na delu Tome Akvinskog. Počinje bogata akademska karijera, krunisana Ekovom naučnim radovima (prvenstveno „Otvorenim delom“) koji postaju udžbenici moderne teorije književnosti i semiotike. Objava njegovog prvog romana „Ime ruže“ pravi je kulturni zemljotres. Eko je do dana-današnjeg najtiražniji književni debitant svih vremena. Sledi niz ništa manje uspešnih romana, zahvaljujući kojima Eko zauzima svoje mesto u panteonu najvećih svetskih savremenih pisaca. Pored sedam romana, objavio je i niz naučnih studija (pomenimo samo kultna dela „Kant i kljunar“, „Granice tumačenja“, „Kazati istu stvar“), nekoliko ilustrovanih monografija („Istoriju lepote“, „Istoriju ružnoće“, „Beskrajne spiskove“), polemičke spise („Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“, „Vera ili nevera?“), dnevničke zabeleške, knjige za decu, kao i stotine novinskih kolumni i napisa. Preminuo je u Milanu 2016. godine.
Sasvim sigurno najveći intelektualac dvadesetog i prvog veka, Umberto Eko, bio je sve ono što nisu moderni intelektualci. Erudita beskrajno radoznalog uma, teoretičar koji se ne miri sa dosadnim teorijama, naučnik sa britkim i sočnim jezikom, pisac koji je zaista bio sveznajući pripovedač. Povrh svega, čovek sa blagorodnom ironijom prema ideologiji, veri i naciji, a baš iz te ironije je proizašla i duboka moralnost. Zaokupljen znanjem, on ga nikada nije prihvatao kao konstantu. Njegova čuvena biblioteka od trideset hiljada knjiga do poslednjeg dana mu je bila pribežište i najbolji prijatelj. Baš taj i takav čovek, progovorio je o sadašnjem vremenu. Bez imalo ostrašćenosti, a sa puno duha, ironije i ništa manje znanja u ovom romanu je „vrli novi svet“ kao nikada do sada raskrinkan. Iako on nije vrhunac Ekovog romanesknog opusa, „Nulti broj“ je ipak poslednji dar velikog intelektualca. Onog čoveka koji je nam je nekada otkrivao prošlost, a sada nam razotkriva sadašnjost.

Doviđenja, profesore Eko, nikako zbogom.
Samo hulje umiru, oni veliki ljudi ostaju zauvek živi. I hvala Vam na svemu.

Naslov: Nulti broj
Autor: Umberto Eko (1932-2016)
Preveli: Mirela Radosavljević i Aleksandar Levi
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 206

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s