Zapis o pronicljivosti – Žoze Saramago

Pitanje o suštini umetnosti, o onome šta umetnost u stvari predstavlja, predmet je mnogobrojnih rasprava sa često dijametralno suprotnim stavovima. Jedino u čemu će se svi složiti (a što je i postala uvodna rečenica u većini enciklopedijskih odrednica) jeste da je umetnost svojevrsna aktivnost koja prenosi emocije i ideje. I tu konsenzus prestaje. Za neke je umetnost iskra božanskog, uzvišenost koja je iznad svih ovozemaljskih okvira. Onima pak drugima umetnost je plod svakodnevnog, i baš zbog toga je treba „spustiti na zemlju“. Iz ove podele proizilaze i ostale. Da li je umetnost zaseban entitet koji ne treba da se obazire na stvarnost, ili je upravo stvarnost ta koja određuje umetnost? Antički filozof Platon nema tu dilemu. Za njega je umetnost duboko nekorisna jer ne teži mudrosti već čulnom zadovoljstvu. U Platonovom utopističkom svetu, opisanom u „Državi“, dobar deo umetničkih žanrova bi bio zabranjen. Za razliku od Platona, rimski pesnik Horacije pravi novi koncept umetnosti. Ona za njega mora da bude „slatka“ i korisna. Tu već kreću problemi. „Slatko“ neretko pojede korisno, a ponekad se i uloge obrnu. Kako pomiriti jedno sa drugim, postaje kamen svih spoticanja. Nigde to nije vidljivije nego u postkomunističkim društvima. Brojna ideološki angažovana dela nastala u vreme socijalističke Jugoslavije sa gubitkom društvenog značaja odlaze u potpuni zaborav. Ko, recimo, danas čita Mihaila Lalića ili Milovana Đilasa? Jedan od retkih koji je preživeo ovu ideološku lomaču je Branko Ćopić, i to pre svega zbog kvaliteta njegovog pisanja. Ali da se vratimo na osnovno pitanje. Treba li umetnost da se obazire na stvarnost, još konkretnije na ideologiju i politiku? Ukoliko bismo posmatrali istoriju umetnosti dvadesetog veka, ona bez politike nije moguća. Žan Pol Sartr u eseju „Šta je književnost?“ piše: „Ako mi neko poklanja ovaj svet sa svim njegovim nepravdama, on to ne čini zato da bih mogao hladno da ga posmatram, već da ih otkrijem…“ Sartrov stav postaje osnov nove umetnosti. Imena Bernarda Rasela, Hemingveja, Kamija, Markesa, Solženjicina, Sol Beloua, Česlava Miloša, Toni Morison i još bezbroj njih postaju simboli borbe za bolji svet kroz književnost. Jedan od tih „angažovanih“ umetnika je i Žoze Saramago.
Radnja jednog od poslednjih Saramagovih romana smeštena je u neimenovanu zemlju, i to baš na dan izbora. Samo što su ovi izbori sve samo ne uobičajeni. Umesto da glasači u prestonici kao i obično izaberu svoje kandidate, oni glasačke listiće ostavljaju nepopunjenim. Epidemija „belih listića“ zahvata čitavo društvo. Ni ponovljeni izbori ne pomažu mnogo. Preko osamdeset posto listića ostaje belo. Državna uprava je pred potpunim slomom. Kako se boriti protiv „pošasti“ koja preti da njihovoj vladavini ukine svaku vrstu legitimiteta? Rešenje je napuštanje prestonice i pravljenje anarhije koja će otrezniti „nezahvalnike“. Ali i to je poraz. Žitelji prestonice se snalaze sasvim dobro i bez državne administracije. Političari imaju novi plan. Pronaći žrtveno jagnje i svaliti svu krivicu na njega.
Oslanjajući se na element čudnovatosti, Saramago nastavlja svoj romaneskni niz. Fantazmagorični svet „Slepila“, u kojem žitelji gube vid, svoju kulminaciju doživljava u „Zapisu o pronicljivosti“. Ova dva romana sem iste zemlje povezuju i likovi. Doktorova žena iz „Slepila“ jedna je od glavnih junakinja ovog romana. I ne samo to. I u jednoj i drugoj knjizi ne saznajemo imena likova. Oni su premijer, inspektor, policajac, član izborne komisije, i baš preko te dehumanizacije Saramago naglašava njihovu funkcionalnost i svrhu u romanu. Još jedna sličnost je jezik. Gusto zbijeni pasusi koji se prostiru na nekoliko stranica i gotovo potpuno odsustvo interpunkcije još više pojačaju utisak celine koja vas guta i uvlači u sebe. Najveća vrlina romana je sočni Saramagov jezik, prepun epiteta, razigranosti, ironije i vrcavog duha, ali i nepatvorene mudrosti. Baš kakva je i ova misao: „Kada se rađamo, kada ulazimo u ovaj svet, to je kao da potpisujemo pakt za celi život, ali može svanuti dan kada ćemo se zapitati, Ko je ovo potpisao za mene.“
Najveći portugalski pisac svih vremena Žoze Saramago je rođen u siromašnoj zemljoradničkoj porodici. Kao dete prelazi u grad, gde se školuje u zanatskoj školi. Često menja zanimanja, pa tako posle posla auto-mehaničara i administrativnog radnika, postaje novinar. Usled sukoba sa autoritarnom vlašću zbog svojih političkih stavova napušta novinarstvo i okreće se književnosti. Počinje veličanstvena karijera u kojoj je objavio preko deset romana, nekoliko zbirki priča, pesama, eseja i autobiografskih spisa. Pod pritiskom katoličke crkve i konzervativne javnosti, a posle objavljivanja „Jevanđelja po Isusu Hristu“, napušta Portugal. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. U obrazloženju Nobelovog komiteta pohvaljuju se njegove parabole istkane od mašte, saosećanja i ironije, kao i njegov skepticizam spram oficijalne istine. Veći deo njegovih dela preveden je na srpski i objavljen u izdanju „Lagune“.
Ako je u romanu „Slepilo“ opisan poraz jednoga društva i ideje humanosti usled čudnovate epidemije, tačnije socijalnog darvinizma u ekstremnoj situaciji, „Zapis o pronicljivosti“ je potpuna suprotnost. Oni koji su nekada bili slepi progledali su i bukvalno i metaforički. Tome i naslov. Pronicljivost je upravo ta suprotstavljenost političkoj lagariji koja je ustoličena kroz demokratski sistem. Nedozvoljena sredstva, manipulisanje javnim mnjenjem, kriminalno mešetarenje i opšta koruptivnost, to je Saramagova vizija moderne demokratije. Prema tom i takvom sistemu on nema milosti. Skepsa koja određuje Saramaga kao mislioca, ustoličena kroz borbu protiv političkog establišmenta, odurnog društvenog sistema i religioznih dogmi, u ovom romanu doživljava svoj vrhunac. Ne i manje bitno, „Zapis o pronicljivosti“ je vešto istkan roman i pravi književni biser koji pleni svojim stilom, lepotom jezika i mudrošću.

Naslov: Zapis o pronicljivosti
Autor: Žoze Saramago (1922-2010)
Prevela: Tatjana Manojlović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 327