Druga knjiga – Žarko Laušević

Druga knjigaZatvorsko iskustvo, koje je ništa drugo nego odvojenost od sveta ali u isto vreme i pripadnost jednom drugom svetu sa svojim čudnim pravilima, oduvek je bilo inspirativna tema za književnost. Suštinski, govoriti o zatvoru a ne govoriti o kazni i iskupljenju je nemoguće. Problem je jedino u tome što to iskupljenje u stvari i nije iskupljenje, jer ga zatvorska kazna ne donosi. Ostaje samo kazna kao konstanta koja mrvi čoveka pretvarajući ga u još većeg zločinca, naravno u slučaju da to već i nije bio. Što se tiče zatvorske književnosti postoje velike razlike. Za dobar deo pisaca zatvor je, a pogotovo bekstvo iz njega, prilika za uzbudljive romane koji se najviše oslanjaju na fabulu. Takvi su, recimo, Dimin roman „Grof Monte Kristo“ ili novela Stivena Kinga „Rita Hejvort i iskupljenje u Šošenku“. I u jednom i u drugom slučaju, glavni junaci su nevini osuđenici koji svoj spas prolaze kroz bekstvo. Nevinost se može pretočiti i u prave književne bisere, kao što su „Zapisi iz podzemlja“ F. M. Dostojevskog ili „De profundis“ Oskara Vajlda. Zatvorska kazna, pogotovo ona nastala usled nepostojeće krivice, svoj groteskni vrhunac doživljava u totalitarnim sistemima. Iskustva zatočenika u nacističkim koncentracionim logorima ili Staljinovim gulazima prikaz su krajnjeg užasa i ljudske bestijalnosti, o kojima svedoče nobelovci Imre Kertes („Besudbinstvo“, „Kadiš za nerođeno dete“) i Aleksandar Solženjicin („Arhipelag Gulag“, „Odeljenje za rak“). Zatvor je u isto vreme i najveći dokaz krhkosti morala i uopšte krivice. Ima li boljeg dokaza za to od romana „Alijas Grejs“ Margaret Atvud ili Andrićeve „Proklete avlije“? Sa druge strane zatvorske književnosti su oni ljudi koji su svoje kažnjeničko iskustvo pretočili u memoarska dela. Jednima su oni prilika da opravdaju svoja ludila ili još više pojačaju intenzitet zla (Hitlerova „Moja borba“), drugima da ispričaju svoju uzbudljivu životnu priču („Papijon“ Anri Šarjera), trećima da ispišu istoriju jednog doba („Godine koje su pojeli skakavci“ Borislava Pekića), a oni najčešći zatvorski memoari su sukobljavanje sa samim sobom i svojom krivicom. Jedno takvo delo dolazi iz pera Žarka Lauševića.
„Druga knjiga“ Žarka Lauševića direktni je nastavak bestselera „Godine prođe, dan nikad“. Za razliku od prve knjige u kojoj je opisan događaj koji je promenio Lauševićev život (samoodbrana koja je rezultirala dvostrukim ubistvom), fokus „Druge knjige“ je na petnaestogodišnjoj zatvorskoj kazni koju autor mora da izdrži. Smeštena u vremenski period od jedne godine, „Druga knjiga“ je u stvari priča o iščekivanju potvrde kazne u zatvorskoj samici. Neumitni protok vremena, i to najčešće dosadan i monoton, sjedinjen je sa slabašnim nadama u izbavljenje, ali i životom od spolja koji dopire u naznakama. Vreme je to krvavog raspada Jugoslavije, lomljenja porodičnih odnosa (autorov rastanak sa ženom i očeva bolest), kao i neograničenog prostora otkrivanja sopstvene krivice, sa kojom se Laušević nemilosrdno suočava.
Apsolutni književni događaj i izdavački poduhvat decenije, tako je možda najbolje opisati pojavu memoarskih knjiga Žarka Lauševića „Godina prođe, dan nikad“ i „Druga knjiga“. Ipak i pored takvog uspeha, interesovanje javnosti je ostalo samo na nagađanjima da li je Laušević kriv ili nevin, ostavljajući u drugom planu ove knjige. A one su sve samo ne trač partije i pogonsko gorivo za čaršijska naklapanja. Baš kao u memoarima Bekima Fehmiua, stil je besprekoran. Događaji iz privatnog života mešaju se sa prikazom vremena i filozofskim i književnim reminiscencijama koje se približavaju Oskaru Vajldu, stvarajući sliku užasa koji sa ličnog plana prerasta u univerzalni egzistencijalistički krik: „A ovo nije igra. Samo smrt. I tama, pre prvog svetla. Gde su oči Boga tvoga (…)?“
Žarko Laušević je jedan od najznačajnijih glumaca bivše Jugoslavije. Po završenim studijama, zapošljava se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojem je ostvario niz zapaženih uloga. Veliku popularnost zadobija rolama u filmovima: „Igmanski marš“, „Jagode u grlu“, „Šmeker“, „Oficir za ružom“, „Braća po materi“, „Nož“… Dobitnik je najvećih jugoslovenskih i srpskih nagrada za dramsko stvaralaštvo. Posle odslužene zatvorske kazne (1998) seli se u SAD, gde živi u potpunoj anonimnosti. Objavljivanje ove dve knjige vratilo ga je u žižu javnosti, posle čega je usledila prva uloga posle dugogodišnje pauze u filmu „Smrdljiva bajka“.
Izuzetan uspeh i gotovo polumilionski tiraž Lauševićevih memoara posledica su pre svega glumačke popularnosti autora. Potreba da se zaviri u tuđ život, pogotovo ako je to život zvezde i to još kontroverzne, je nažalost progutala suštinu knjige. Što je velika šteta. Laušević je u „Drugoj knjizi“ sastavio stilsku briljantnu optužnicu samome sebi, ali u isto vreme i gorku kritiku nepravednog sistema. On ne beži od kazne, naprotiv, samo što ta kazna ne sme da bude nepravedna. A jeste. I to je suština „Druge knjige“. Nikakvo patetično prenemaganje o sopstvenoj nevinosti, već optužnica i pokušaj bilo kakve odbrane i nastavka života. Priča je to je sukobljavanju jednog iskrenog i poštenog čoveka, nikako razmažene glumačke zvezde, sa samim sobom. A iz tog sukobljavanja nastaju gorka sećanja, ona koja ne smeju da se zaborave i koja su mnogo veća od bilo kakve kazne. Baš kako i sam Laušević kaže: „Je li to, ta neumitnost sećanja, ta neizbrisiva svest o svakom trenu u zatvoru, je li to zapravo – kazna?“

Naslov: Druga knjiga
Autor: Žarko Laušević (1960-)
Izdavač: Hipatia, Beograd, 2013
Strana: 319

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s