Idi postavi stražara – Harper Li

Pisati je lako, govorio je Hemingvej: „Samo sedneš i pustiš srce da ti krvari“. Na nesreću, često to srce iskrvavi do kraja. Od svih mogućih stereotipa, a ima ih o književnicima koliko god hoćete, jedan je istinit. Onaj o umetničkoj osetljivosti, svojevrsnoj emotivnoj senzibilnosti koja stvaraocu omogućuje da dopre do najskrivenijih odaja svoje i tuđe duše. Možda je u stvari, kako to često psihoanalitičari govore, umetnost sublimiranje dubokog unutrašnjeg jada u nešto veliko, nešto što nas prevazilazi, dajući nam bilo kakav smisao. Tu ni maske ne pomažu. Iza uvek namrštenog i rezervisanog lica Ive Andrića, krije se emotivan čovek, onaj koji je sastavio najdublju himnu ljudskog jadu „Ex Ponto“. Zanemarite li cinizam i mizantropiju, otkriće vam se duboko ranjivi Čarls Bukovski. Možda je najbolji primer večito vedri i nasmejani Branko Ćopić, koji iza osmeha krije toliko patnji i bola. Baš u tom kontekstu treba posmatrati i pisce jednog romana. One uplašene duše od sebe, sveta, javnosti, života uopšte, koji nam ostave samo jedno veliko delo i zauvek nestanu. Gotovo je svejedno da li je taj odlazak njihova odluka ili splet okolnosti, praznina ostaje ista. Takva je sudbina velike Emili Bronte. Pišući možda i najbolji ljubavni roman svih vremena, „Orkanske visove“, Emili Bronte nije ni slutila da će gorka smrt koju je namenila svojim junacima odneti i nju u tridesetoj godini. Još jedna autorka velikog dela, fresko-slike Amerike, Margaret Mičel, gine u saobraćajnoj nesreći ostavivši za sobom samo jedan roman „Prohujalo s vihorom“. Taj divni mladić, velika nada francuske književnosti, Alen Furnije, gine u bici na Marni ne napunivši ni trideset godina. „Veliki Mon“ bio je samo mali blesak genija koji je još mnogo toga mogao dati svetu. Šta reći tek za autora maestralnog romana „Zavera budala“ Džona Tula? Samoubistvo u tridesetoj i prvoj godini života, odnelo je zauvek književnog velikana. U red pisaca jednog romana spadala je i Harper Li. Ipak, usledilo je iznenađenje, možda i najveće na književnoj sceni dvadeset i prvog veka.
Radnja romana „Idi postavi stražara“ smeštena je u gradić Mejkom u ruralnoj Alabami. Sada odrasla Džin Luiz Finč, ona dobro poznata devojčica Skaut, dolazi u posetu svom ocu, isto tako dobro poznatom advokatu Atikusu. Samo što se Mejkom mnogo razlikuje od one varošice iz njenog detinjstva. Nove građevine, urbanizacija, polet mladosti posle krvavog Drugog svetskog rata, ništa su spram gibanja usled borbe za crnačka prava. Žitelji prašnjavog gradića na sve su spremni samo ne da prihvate stvarnost novog sveta. Borba da se istraje na svom načinu života, ma koliko god on bio nepravedan i ružan, izazvaće gađenje Džin Luiz. I ne samo to. Njen divni otac, ta grandiozna figura, otkriva svoje pravo lice. Atikus Finč je rasista. Sa činjenicom da je celi njen život bio laž i iluzija, Džin Luiz mora da se suoči.
Da bi se u potpunosti razumeo ovaj roman, treba reći par reči o njegovom nastanku. Pogrešno najavljen kao nastavak kultne „Ptice rugalice“, iako je on u stvari njen osnov, ono što se u teoriji naziva palimpsest. Tačnije, rukopis dela „Idi postavi stražara“ prvobitno je predat, da bi usled odbijanja od strane izdavača Harper Li odlučila da ga preradi i tako nastaje roman „Ubiti pticu rugalicu“. Iako ih vezuju isti likovi i mesto, razlika je drastična. Na prvom mestu, pripovedanje. Dok je to u prvom slučaju naracija devojčice, u ovom drugom se pripovedač krije iza trećeg lica. Isto tako, dok je onaj prvi duboko topao, ovaj drugi je prodor u ljudsku psihu sa poprilično oporim zaključcima. Upravo zbog toga je i razumljiv otpor prema romanu „Idi postavi stražara“. Svet prepun nežnosti kojeg smo tako voleli je nestao, ustupajući mesto užasu. Kao da je predosećala takve reakcije, Harper Li piše u romanu: „Samo ne volim da se moj svet dira a da ne budem na to bar upozorena.“
Jedna od najvećih američkih spisateljica svih vremena, Harper Li, rođena je u Monrovilu, gradiću u američkoj saveznoj državi Alabami. Otac joj je bio advokat, i postoje pretpostavke da je on bio inspiracija za lik Atikusa. Pohađa studije književnosti i prava, koje nikada nije završila, a izdržava se tako što radi kao novinar. Godine 1960. objavljuje roman „Ubiti pticu rugalicu“ koji postaje instant bestseler. Za njega dobija najveću američku književnu nagradu „Pulicer“. Ovo delo je do sada prodato u trideset miliona primerka i nekoliko puta proglašeno za najveći američki roman dvadesetog veka. Veliku slavu je doživela i višestruko nagrađivana ekranizacija romana sa Gregori Pekom u glavnoj ulozi. Posle iznenadnog uspeha povlači se iz javnosti. Objavila je samo još nekoliko članaka i eseja, odbijajući javne govore i nastupe, govoreći: „Bolje biti tih, nego ispasti budala“. Godine 2015. izlazi njen drugi roman „Idi postavi stražara“. Do smrti (2016) živela je povučeno u svom rodnom mestu.
„Koliko god se trudila, nije joj uspelo da razmišlja, znala je samo ovo: jedino ljudsko biće kome je ikada verovala u potpunosti i od sveg srca sada ju je izneverilo (…)“, tim rečima Harper Li opisuje trenutak u kojem Džin Luiz saznaje istinu o svom ocu. Teška je to borba, ona koja lomi čoveka i u potpunosti ga uništava. Priča je to o gorkom odrastanju, prelasku iz dečije naivnosti u odurni život kroz gubljenje onog najlepšeg što smo nosili u sebi. U isto vreme, roman „Idi postavi stražara“ je odlična slika američkog juga u trenutku rasnih previranja, napisana i samilosno i osuđujuće. Možda je najbolje reći iz vizure izneverenog ljubavnika koji tek sada shvata mane voljenog, ali to ipak ne znači da lepota i divne uspomene nestaju. To pre svega treba da shvate oni kojima se novi Mejkom neće svideti, kao i da je za objavljivanje ovog romana bilo potrebno mnogo hrabrosti, koja ipak izvire iz čiste i nežne ljubavi. Onom sa kojom nas je obasipala i obogaćivala naše živote Harper Li, podjednako i prvim i drugim romanom.

Naslov: Idi postavi stražara
Autor: Harper Li (1926-2016)
Prevela: Tatjana Bižić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2015
Strana: 277