Med – Slobodan Despot

Ako verujemo Crnjanskom, „u kući mrtvaca se ne peva“. Ali šta ako taj mrtvac, nalik karakondžulama i vampirima, neprestano uskrsava uterujući nam strah. I šta ako nam taj mrtvac onemogućuje normalan život, odvodeći nas neprestano iz sadašnjosti u prošlost, u ono što bi žarko želeli da zaboravimo? Koliko mrtvaca treba žaliti i kada početi pevati? Pitanje je to koje se neprestano ponavlja, pogotovo na Balkanu gde mrtvaca i mrtvavčevih kuća na nesreću nikad ne manjka. Na kraju, to pevanje i nije pevanje. Jadikovka je to do neba za izgubljenim šansama, morem zauvek usnulih nevinih i mladih, onih koji pate, ginu i stradaju bez potrebe, smisla i razloga. Uopšte, ima li smisla pričati, govoriti, sećati se? Možda je bolje sve zakopati, skrenuti pogled, krenuti iz početka? U to nisu verovali naši veliki pisci. Epopeje iz Prvog svetskog rata ostale su zauvek zapisane u delima Stevana Jakovljevića, Stanislava Krakova, Aleksandra Deroka, Stanislava Vinavera… Gotovo romantično poimanje rata, i pored svih njegovih strahota, izazvalo je bunt. O tome svedoče roman „Pokošeno polje“ Branimira Ćosića, zbirka pripovedaka „Hrvatski bog Mars“ Miroslava Krleže i „Dnevnik o Čarnojeviću“ Crnjanskog. Rat je surova i gadna stvar, gotovo da uzvikuju pisci ovih dela. Džabe. Nije prošlo nekoliko decenija i dolazi još jedan, još veći, rat. I opet se piše, opet svedoči. Uzalud umire Ćopićeva rumena Marija na Petrovačkoj cesti, uzalud se nadaju svetoj slobodi oslepljeni martiri iz Kovačićeve „Jame“, uzalud gine mučeničkom smrću Desankina četa đaka u jednom danu. Uzalud! Dolazi novi rat. Nikad gadniji, suroviji, besmisleniji. Rat kojem je nemoguće ispevati herojske ode, jer kako pevati o Srebrenici, Vukovaru, „Oluji“!? Izuzmemo li užasno i neljudsko arčenje hartije glorifikatora rata, one crno-bele uratke u kojima su naši sunarodnici vitezovi a neprijatelji monstrumi, ostaju novinske hronike i politički-korektne budalaštine. Baš zbog toga se na prste mogu izbrojati književna dela nastala o poslednjem ratu, a o onim vrednim ne treba ni zboriti. I onda se pojavio „Med“.
Roman-prvenac Slobodana Despota, „Med“, napisan i objavljen na francuskom, za svoju temu ima ratove tokom devedesetih godina. U središtu priče je sudbina ostarelog ličkog pčelara Nikole i njegove porodice. Pad Krajine posle vojne akcije „Oluja“ rezultira masovnim egzodusom Srba. U toj koloni je Nikolina porodica, samo ne i on. Nalik Zaratustri, Nikola se povlači u planinu gde su mu jedino društvo pčele. U akciju „spasavanja“ starca polazi njegov sin, uz pomoć čudnog humanitarca, samo što to nije nimalo lak zadatak jer treba preći silne puteve raspale zemlje na kojima caruju psi rata. Baš kao i u „roud“ romanima, taj put je okosnica za dublje promišljanje o sebi i svojoj sudbini, ali i o životu uopšte.
Ono što se na prvom mestu mora pomenuti kada se govori o romanu „Med“ je njegova struktura. Majstorska kompozicija nalik je Andrićevoj „Prokletoj avliji“. U pitanju je priča u priči. Na prvom mestu je pripovedač romana (sam autor?), kojem storiju o pčelaru Nikoli prenosi travarka Vera, kojoj je pak tu priču preneo Nikolin sin Vesko. To su tri vizije, koje je bilo potrebno složiti u kompaktnu celinu. A sve to Slobodan Despot uspeva da učini na nešto više od stotinu strana! Druga stvar je stilsko savršenstvo romana, sa pravim bravurama (kakva je, recimo, prva rečenica u romanu: „Postoje zemlje u kojima su autobusi dugovečniji od granica“). I najbitnije, „Med“ je duboko konteplativni, gotovo filozofski roman, onaj koji menja vašu vizuru i pogled na dobro poznate stvari. Kao što i priča o pčelaru menja naratora roman: „Okusio sam istinu o kojoj sam dotle imao samo apstraktno saznanje: stvarnost se menja u zavisnosti od našeg pogleda. Taj pogled, ogledalo naše duše, jeste onaj oslonac koji je Arhimed tražio da bi pomerio Zemlju. Kada zrači iz bića koje je u miru sa samim sobom, poseduje moć da isceli bolesti, umiri ludilo i zaustavi gnev.“
Slobodan Despot je rođen u Sremskoj Mitrovici. Odrasta u Švajcarskoj, gde studira književnost na Univerzitetu u Lozani. Godine 1989. postaje prevodilac i urednik u izdavačkoj kući „L’Age d’Home“, u kojoj objavljuje niz prevoda dela klasičnih srpskih autora. Posebno je bio zapažen njegov prepev poeme Crnjanskog „Lament nad Beogradom“. Pored prevođenja, ostavio je bogati trag u političkoj publicistici, o čemu svedoči nekoliko knjiga eseja. Napisao je niz putopisa, novinskih napisa i filozofskih članaka. Njegov roman-prvenac „Med“ objavio je najveći pariski izdavač „Galimard“ u čuvenoj „beloj“ ediciji. Za njega je i dobio nagradu čitalaca Festivala evropske književnosti. Od 2006. godine glavni je urednik izdavačke kuće „Xenia“.
Gotovo je neverovatno koliko je na malo strana Slobodan Despot u ovome romanu uspeo da kaže puno, i to nimalo naivnih, stvari. Pitanje rata, koji je žila kucavica romana, i svih njegovih strahota se ne zaobilazi. Ali shvatiti ovaj roman samo kao svedočenje o stradanju posle „Oluje“ velika je greška. To je koliko priča o surovosti jednih u isto vreme i o surovosti drugih. Ipak najviše o promašenosti i uzaludnosti poslednjeg rata, čije posledice svi mi i dalje osećamo. I najvažnije, o načinu kako ga prevazići. Upravo zbog toga, „Med“ nije jadikovka i potresni lament, on je delikatno davanje pojasa za spasavanje davljeniku. A taj pojas je dobrota – strasna, hranljiva i slatka kao med. To su med i mleko koje ište Stojanka majka Knežopoljka posle krvoliptanja. I nauk, način da se rat nikad više ne dogodi. Nije uzalud poslednja rečenica ovog romana: „Svaki nam se potez računa“.

Naslov: Med
Autor: Slobodan Despot (1967-)
Preveo: Miloš Konstantinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 110