Sunce u njenoj kosi – Džampa Lahiri

„Otkako je sveta i veka postoje, i neprestano se ponovo rađaju i obnavljaju u svetu – dva brata-suparnika“, napisao je Andrić u „Prokletoj avliji“. I zaista, jedna od onih neiscrpnih, gotovo pa arhetipskih, tema jesu braća-suparnici. Osvrnemo li se kratko na psihološko obrazloženje, taj sukob je posledica dečije borbe za roditeljsku naklonost. Što je još gore, po Frojdu, naše kolektivno nesvesno ne oseća protok vremena, pa tako trvenja iz detinjstva mogu da se nastave celoga života dovodeći često do tragičnih događaja, koji su opet tako primamljivi književnosti. Suštinski, umetnost najviše privlače ti povišeni emotivni vektori, zahvalni za zaplet i psihologizaciju. Najjednostavnije rečeno, bratska ljubav koja bi trebala da bude nešto čisto i uzvišeno, pretvara se u svoju suprotnost. Takvo je prvo starozavetno ubistvo, čuvena priča o Kainu i Avelju. Ništa manje slavna nije ni biblijska storija o Josifu i njegovoj braći, po kojoj je kasnije Tomas Man napisao maestralni roman. Zavist i u jednom i u drugom slučaju dovodi do tragedije. Naša narodna tradicija obiluje sličnim sudbinama. Paradigmatična su dva primera. U „Predragu i Nenadu“ antagonizam dovodi do smrti i jednog i drugog brata, dok u „Diobi Jakšića“ plemenita ljubav Anđelije (možda i najsvetlijeg ženskog lika srpske narodne poezije) miri braću. Sukob braće Karamazov u istoimenom romanu F. M. Dostojevskog, doveden je do vrhunca. Prljavština i mržnja koja se pretvara u oceubilački pohod Dmitrija Karamazova, posledica su delimično i bratske surevnjivosti. Dijalog Ivana i Aljoše Karamazova (sa onim čudesnim delom o „Velikom inkvizitoru“) sasvim sigurno opisuju najveći bratski ponor u svetskoj književnosti. Slična je i sudbina braće Džema i Bajazita u „Prokletoj avliji“. Ivo Andrić kombinujući mit i istoriju tvori strašnu povest o razdoru onih najbližih. Koristeći ovu arhetipsku matricu i velika američka književnica Džampa Lahiri piše o braći-suparnicima.
U središte romana „Sunce u njenoj kosi“ utkana je priča o dvojici braće – Subašu i Udajanu. Onaj prvi, Subaš, vredan je i marljiv mladić, a sa druge strane je njegova suprotnost – impulsivni i nestalni mlađi brat Udajan. Dok se Subaš okreće naučnim otkrićima, Udajan polazi u krstaški pohod protiv neprijateljskog političkog režima. Dečačka i bratska privrženost, nit koja ih vezuje, polako počinje da se tanji, sve dok ne dođe do potpunog nerazumevanja. Subaš nastavlja akademsku karijeru u Americi, gde dobija vest o bratovljevoj pogibiji. Kao da to nije dovoljno, Udajanova žena je trudna. On mora da prihvati smrt brata, ali i da se pobrine za sudbinu njegove supruge koja dolazi u Ameriku.
Smeštajući početak romana „Sunce u njenoj kosi“ u prve godine postkolonijalne Indije, Džampa Lahiri gradi dva koloseka. Prvi je fabulativni prikaz života dvojice braće, a onaj drugi društvena i politička situacija. Taj dualitet se nastavlja do kraja prikazujući protok vremena i sa spoljne i unutrašnje strane. Koliko autorka uspeva u tome govori i činjenica da roman prati pola veka jedne privatne i političko-društvene istorije, pri čemu ni u jednom jedinom trenutku ne gubi savršenu nit pripovedanja.
Taj i takav roman u srpskom prevodu je pokazao sav užas našeg izdavaštva. Od sladunjavog i falsifikovanog naslova (u originalu se knjiga zove „The Lowland“, otprilike „Niska zemlja“), pa sve do grozomornih korica. Glavnu junakinju romana koja odbacuje običajnost na koricama predstavlja Indijka u narodnoj nošnji. Još luđe, na njima je i Tadž Mahal, iako je radnja smeštena u Kalkutu, sa sve ružičastim cvetićima koji valjda treba da privuku ljubitelje treš-štiva. Vrhunac je svakako pogrešna transkripcija imena autorke. Jedno vrhunsko delo književno delo srpski izdavač je uspeo da unizi traljavom i krajnje bezobraznom obradom.
Džampa Lahiri je jedna od najznačajnijih američkih savremenih književnica. Rođena je u Londonu u indijskoj emigrantskoj porodici. Seli se u Sjedinjene Američke Države, gde završava studije književnosti. Njena prva knjiga „Tumač bolesti“ (1999) nagrađena je sa „Pulicerovom nagradom“. Posle kraće pauze objavljuje roman „Imenjak“, kasnije pretočen u istoimeni film. Potpuni trijumf doživljava sa zbirkom pripovedaka „Nova zemlja“, koja zadobija simpatije i kritike i publike. Pored „Pulicera“, osvojila je i niz prestižnih nagrada, a njene knjige doživljavaju vrtoglave tiraže. Predavač je kreativnog pisanja na Univerzitetu Prinston, a od 2012. godine član je Američke akademije za književnost i umetnost.
Spajajući stilske prelepe rečenice sa pedantnim istorijskim istraživanjima, autorka sastavlja maestralnu celinu, koja čitaoca nagoni da uplovi u čudesni svet ljubavi, čiste dobrote, ali i užasavajuće mržnje i stradanja. Baš kao i svim delima Džampe Lahiri sa jedne strane stoji siromaštvo Indije iz kojeg junaci beže u Ameriku, a opet na onoj drugoj, američkoj, strani čekaju ih nesnalaženje i mučna nostalgija. To je u ovom romanu dovedeno do svog maksimuma, pošto glavnog junaka pored nepripadanja novom svemu proganja i senka brata. Još gore, Udajanova udovica predmet je njegove iskrene ljubavi. I tu kreće krajnji sukob, još tragičniji jer je to sukob sa mrtvim bratom-suparnikom. Ono što bi kod većine pisaca rezultiralo patetikom, Džampa Lahiri pretvara u stilski blistavu emotivnu epopeju, još jednu veliku priču o braći-suparnicima, onima čija se osećanja: „rastežu do tačke rasprsnuća, pod teretom svega što je (…) stajalo između njih, ali istovremeno odbijaju da se rasprsnu.“

Naslov: Sunce u njenoj kosi
Autor: Džampa Lahiri (1967-)
Prevela: Ljiljana Petrović Vesković
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2014
Strana: 303