Krvavi meridijan – Kormak Makarti

Krvavi meridijanNa početku brojke. Negde oko 250 miliona ljudi poginulo je samo tokom dvadesetog veka u vojnim sukobima. O onima umorenim u ratnim pauzama ne postoje tačne statistike. Pretpostavlja se da je u sovjetskim čistkama nastradalo preko deset miliona. Preko milion ljudi, pa i više, je nastradalo u represalijama Crvenih Kmera. Dva velika genocida – onaj u Ruandi i nad Jermenima – odnose milione ljudskih života. Ne zaostaje ni Balkan. Broj umorenih u „našim“ ratovima nikada neće biti utvrđen u potpunosti. Kao da to nije dovoljno, nasilje izvan tih „incidentnih“ situacija ne staje. Kamion koji se zaleće u decu i njihove roditelje na rivijeri u Nici, bombaši samoubice u džamijama i na trgovima bliskoistočnih gradova, poludeli Norvežanin u obračunu protiv multikulturalizma, sve je to naša svakodnevnica. Ne manjkaju ni „domaći“ manijaci. Silovatelji i pedofili, ubice žena i dece, pomahnitali besomučnici koji rešavaju svoje račune sa svetom tako što će pobiti slučajne prolaznike. Naš svet je zverinjak. Mesto ogromne i bespotrebne patnje. Besomučnog nasilja bez ikakvog smisla i razloga. I tu na scenu stupa umetnost. Šta je uopšte njena uloga? Doslovno donošenje sveta onakvog kakav jeste, ili pak ušećerene verzije? Za većinu recipijenata umetnosti odgovor na ovo pitanje je lak. Umornim ljudima od odurne stvarnosti umetnost je materijal za distinkciju i sredstvo za nadu. Nasilje je dozvoljeno samo u onolikoj meri koliko je potrebno da se projavi dobro. Tačnije, sila, obično pojedinac, koji dolazi i rešava stvar. Ima i onih obrnutih primera. Umetničkih dela u kojima nema nade. Nema ni dobra. Samo slike zla i pokore. Takvi su romani dve nobelovke – Toni Morison i Herte Miler. Ne zaostaje ni naš Andrić. Pročitajte pažljivo još jednom „Mustafu Madžara“ ili „Na Drini ćupriju“ i pokušajte da pronađete bilo kakvu nadu u svom tom sivilu. Baš na tom tragu treba posmatrati i delo velikog Kormaka Makartija.
Sredina je četrdesetih godina devetnaestog veka na severnoameričkom kontinentu. Indijanci još uvek drže velika prostranstva i prerije, pioniri i tragači za zlatom lutaju Teksasom i Kalifornijom. Na taj prostor dolazi ekipa uigranih ubica pod vođstvom sudije Holdena. Njihov cilj je pobiti što više Indijanaca, a potom dobiti novčanu nagradu od države za „odstrel“ nepodobnih. Članovi te družine su šarenoliki. Od raspopa, do potpunog psihopate, beskrupuloznog rasiste, slobodnog crnca… Njima se priključuje četrnaestogodišnji dečak. Uhvaćen u spiralu zločina koja poprima groteske razmere, on ulazi u duel u kojem je potrebno spasiti ne samo puki život, već i dušu.
Napisan 1985. godine, u vremenu stagnacije „kaubojaca“, „Krvavi meridijan“ pripada novom žanru – anti-vesternu. Kršeći sva dotadašnja pravila, Kormak Makarti odbija da prestavi svet Divljeg zapada kao poprište sukoba dobra i zla. U njegovoj viziji sveta svi akteri su zli, nasilni i divlji. Naravno ne u istom intenzitetu, ali belina gotovo da ne postoji. Nasilje, i to u svom najgorem obliku, predstavljeno je naturalistički, pa bilo to kupanje u krvi, lešinar koji kljuca telo deteta, ubijanje medveda koji pleše na podijumu ili silovanje devojčice. Najupečatljiviji lik u romanu je sudija Holden. Poliglota, filozof, teolog, višestruko nadareni i talentovani čovek, inicijator je pogroma i smrti. Gotovo pa praksis Heraklitove misle o ratu kao pokretačkoj snazi čovečanstva. I kao takav najbolji predstavnik Makartije užasavajuće slike sveta.
Ono što se posebno mora pohvaliti je prevod knjige. Goran Kapetanović je uspeo ne samo da prenese Makartijev stil, već i da ga učini plastičnim i životnim, toliko da se prevod gotovo ne razlikuje od originala.
Kormak Makarti spada u red najvećih američkih živih književnika. Još na studijama (koje nikada nije završio) dobija priznanja za literarni rad. Njegova prva dela doživljavaju slabu prodaju, uključujući i „Krvavi meridijan“. To se menja sa „Svim tim lepim konjima“, nagrađenim „Nacionalnom književnom nagradom“. Sledi „Pulicerova“ nagrada za roman „Put“. Njegovi romani su doživeli nekoliko ekranizacija, od kojih je najpoznatija „Nema zemlje za starce“ u režiji braće Koen. Figurira kao jedan od najznačajnijih kandidata za Nobelovu nagradu.
„Krvavi meridijan“ je višestruko značajan. Na prvom mestu, to je prikaz stvarnosti iz nimalo ulepšanog ugla. Gotovo sve ličnosti iz romana su zaista postojale, i njihove biografije Makarti crpi iz istorijskih izvora. Odbacujući ulepšanu stvarnost, Makarti je predstavio Divlji zapad baš onakvim kakvim je bio. Čitajući roman gotovo je nemoguće ne osetiti mučninu zbog prikazanog užasa, ali i ne osetiti divljenje zbog izuzetnog stila kojim je taj užas dočaran. I ne, naravno, nasilje za Makartija nije samo hir i izazivanje reakcije čitaoca. Nasilje nije ni neophodni dekor da bi se prikazalo dobro. Ono je sila koja hara nezaustavljivo i bez otpora. Prihvatljivo je i deo života. Suštinski, nasilje je sam život, koje se iznova i iznova ponavlja (setite se onih brojki sa početka teksta). Kako Makarti kaže: „Ovo što ovde vidiš, ove ruševine po kojima lutaju divlja plemena, zar misliš da se to više neće ponoviti? Hoće. I opet. S drugim ljudima, drugim sinovima.“

Naslov: Krvavi meridijan
Autor: Kormak Makarti (1933-)
Preveo: Goran Kapetanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 371

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s