Satovi u majčinoj sobi – Tanja Stupar Trifunović

Satovi u majcinoj sobiNaša književna scena često nalikuje zboru maloumnika. Obuzetost sopstvenim svetom, naravno sa ubeđenjem da je upravo taj iščašeni svet prostor oko kojeg se vrti čitavo postojanje, otprilike tako je najbolje opisati većinu savremenih pisaca. Na nesreću, kritika, ili ono što se naziva kritikom, svesrdno potpomaže i blagosilja taj zbor što pozitivnim osvrtima što priznanjima. Posledica je more efemernih i bezvrednih dela, i to uglavnom mlađih autora. Ovim piscima na nesreću ne potpomaže ni vreme. Stvarati klasična književna narativna dela postalo je pase, to kritika (sa pripadajućim nagradama i ostalim priznanjima) odbacuje sa indignacijom. Nema ni publike koja bi to znala da ceni. Postmoderno poigravanje je stvar prošlosti. Na kraju, poslednji dinosaurusi postmoderne izumiru. Kako stvoriti nešto novo (imperativ je da to mora da bude novo i revolucionarno), kada se čini da je svaka književna invencija već iskorišćena. Ništa onda, najbolje je biti u trendu i pisati ono što već svi pišu. Autofikciju. Preuzimajući dobro poznati obrazac, najviše korišćen u modernoj evropskoj prozi, autor meša svoju biografsku stvarnost sa fikcijom. Samo što to nije dovoljno. Koga još zanima fabula? Potrebno je promeniti paradigmu i umesto nje ustoličiti sopstveni tok svesti, kao ono najglavnije i najbitnije. Naravno začinjen sa „mudrim“ mislima autora o umetnosti, politici, životu uopšte, izveden po principu smuti pa prospi. Podrazumeva se da to nema veze sa Prustom, da bi se napisala „Potraga za izgubljenim vremenom“ potreban je ogroman talenat. Nema ni dodirne veze sa svetskim literarnim superstarom Karl Uve Knausgorom, za to već fali iskrenost i petlja a ko će da se zamera davaocima stipendija i nagrada? Što postaje ogroman problem, jer najjednostavnije rečeno nedostatak bilo kakvog kredibiliteta odvlači našu proznu scenu u potpunu propast i irelevantnost. I onda se, gle čuda, pojavljuje Tanja Stupar Trifunović.
Roman „Satovi u majčinoj sobi“ ispovest je sredovečne žene. Udaljena od svakodnevnice, tačnije u dobrovoljnom egzilu u jednom dalmatinskom selu, ona piše istoriju svoje porodice. Prikupljano nezadovoljstvo kulja pretvarajući se podjednako i u optužnicu i u pokušaj nastavka života. Od priče o junakinjinim prvim godinama, miljeu porodice kao iz televizijske reklame, polako počinju da se pomaljaju rupe. Ko je njena majka, ona pokušava da prokljuvi. Žrtva ili dželat? Kakav je bio njihov odnos i zašto je sve ispalo onako kako je ispalo? Devojčica odrasta. Majka, koja i fizički i duhovno nestaje, ostavlja kćerku samom. Počinje pravi život. Brak, rat, ljubavne dileme, egzistencijalno (ne)snalaženje. Najvažnije, dobijanje deteta. I slika majke ponovo dolazi. Da li se glavna junakinja razlikuje od svoje majke i još bitnije da li je naše postojanje samo ponavljanje jednog te istog, ona mora da odvaga.
Na prvom mestu kada se govori o ovom romanu, kardinalna greška bi bila ne pomenuti stil. Upravo je stil ono šta odvaja „Satove u majčinoj sobi“ od mora slične literature. Priča je svakako poznata. Sredovečna žena, brak pred krajem, teret majčinstva, beg, ratne traume, reklo bi se već viđeno sijaset puta. Samo ne na ovakav način. Majstorskom rečenicom, koja neumitno klizi ka poeziji, Tanja Stupar Trifunović obično pretvara u izvanredno. Svakodnevnicu u raskošni poetski brevijar kroz svet emocija. Što je veoma težak zadatak. Sama autorka na jednom mestu piše: „Pisanje je sjećanje na vatru. Na život. Na početak. Ali nije život i početak. Samo reprodukcija, lažnjak, oponašanje, kamen…“ U ovom slučaju to nije istina. Obitavajući na skliskom terenu gde se osećaji vrlo lako pretvaraju u patetiku i odlaze u ponor kiča, Tanja Stupar Trifunović uspeva da izbegne zamku i da stvori vrhunsko književno delo.
Tanja Stupar Trifunović je rođena u Zadru. Završava studije književnosti u Banjaluci. Do sada je objavila četiri zbirke poezije i jednu knjigu priča. Za svoje stvaralaštvo dobila je niz priznanja. „Satovi u majčinoj sobi“ donose joj prestižnu Nagradu Evropske unije za književnost, nagradu „Zlatna sova“, a ovaj roman je bio i u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Njena poezija je prevođena na nekoliko svetskih jezika i uvrštena u nekoliko antologija. Urednica je časopisa „Putevi“.
Sastavljajući stilsku blistavu priču o majčinstvu Tanja Stupar Trifunović je u isto vreme napisala i istoriju balkanske žene. Rastrzana u muškom svetu, tamo gde nema mesta dubokoj osećajnosti, već samo smrti, pokore i stradanja, ta žena mora da živi. Ima li uopšte smisla rađati decu, kao da se ona pita. Čemu sinovi koji će umirati u ratovima? Čemu kćerke koje će ponoviti iste greške i još gore proći od majki? Uopšte, ima li utehe barem u sećanjima? Sećanjima koji postaju krik za lepotom, životom i srećom. Sećanjima koji postaju umetnost ne samo po svojoj iskrenosti, već ponajviše po svojoj estetskoj snazi. Baš zbog toga treba odati priznanje Tanji Stupar Trufunović koja je uspela da lično preobrazi u univerzalno i da grotlo gorkog taloga iskustva, da parafraziramo Kiša, pretvori u književno delo koje pleni svojom vrednošću u vremenu opšte efemernosti. „Svijet se rasipa i stvara iz prašine. Ni kapi jedne da ga okupa prljavog i sivog“, veli autorka na jednom mestu. I greši. Baš ona nam tu kap daruje.

Naslov: Satovi u majčinoj sobi
Autor: Tanja Stupar Trifunović (1977-)
Izdavač: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Istočno Sarajevo, 2014
Strana: 211

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s