Tursko ogledalo – Viktor Horvat

tursko-ogledaloDa se odmah na početku manemo dosadne političke korektnosti i pređemo na stvar. Odnos dve civilizacije – evropske (prvobitno judeo-hrišćanske, a sada sekularne) i orijentalne (isključivo islamske) ništa je drugo nego neprestani antagonizam i borba. Naravno, sa kratkim predasima i mogućim suživotom, ali opet suštinski pred stalnom eskalacijom. I tu nema dobrih i loših momaka, kao u kaubojskim filmovima. Jedno vreme gaze jedni, onda se te uloge preokrenu. Ipak glavni problem, barem u današnjici, je izmenjena paradigma. Evropa se promenila. Vera je odavno prestala da bude glavni oslonac života i reper po kojem se sve određuje. Novac, moć i interesi zamenili su crkvu, a sekularna svest je pokornost zbacila sa trona i ustoličila individualizam. Suštinski, religija je postala stvar folklora, kakve-takve tradicije i deo kolektivnog nasleđa. Naravno, ne računajući pustopoljine tipa Balkana gde razvoj civilizacije nikako da pobedi atavizam. S one druge strane, orijentalna (koliko god ova odrednica možda zvučala šuplje) mentalna svest je ostala na nivou srednjeg veka. I ne, nije stvar u tehnološkom razvoju. Štaviše, možda se najveći graditeljski i ostali poduhvati dešavaju u bogatim arapskim zemljama. Ali čemu pametne zgrade kada u njima žive žene koje u dvadeset i prvom veku ne mogu da se slobodno šetaju gradom? Razvoj je doveden do paradoksa zato što tehnološko ne prati mentalno. To Evropljani ne razumeju. Za jedne je novi sukob civilizacija (Hantingtone, vrati se, sve ti je oprošteno), religijska stvar. Otprilike, stav desničara u kojem se susreću islamska i hrišćanska civilizacija. Problem je jedino u tome što hrišćanska civilizacija više ne postoji. Za druge, islamski ekstremizam je eksces. Islam je vera, koja je od pojedinaca zloupotrebljena. Nikako ideologija i način života nesvojstven modernom vremenu. I pored neslaganja, ove dve grupe mišljenja povezuje potpuno nepoznavanje islama. Gotovo pa idiotsko gledanje jedne civilizacije iz svoje uske vizure. A to je Evropa danas. Indolentna starica koju mrzi da menja svoj ugao posmatranja. Ipak, postoje i izuzeci. Najveći je svakako roman Viktora Horvata.
Roman „Tursko ogledalo“ je priča o srednjevekovnoj Mađarskoj. Iskoristivši razjedinjenost evropskih vladara i velikaša (kako to zvuči poznato), sultan Sulejman Veličanstveni posle bitke na Mohaču osvaja dobar deo tadašnje Ugarske. Na okupiranoj teritoriji instalirana je osmanlijska vlast i administracija. Pastorak upravitelja te oblasti, mladić Isa, glavni je junak romana. Prateći istoriju porobljene Ugarske, koliko i život njenih stanovnika, Viktor Horvat nam daje izuzetnu sliku jednog burnog istorijskog vremena. Bitke, čarke, prelomni događaji, hajdučija, verski potresi, sve je to sastavljeno sa svetom jednog adolescenata koji polako grabi ka zrelosti.
Najveća vrednost „Turskog ogledala“ je u njegovom jedinstvenom stilu. Viktor Horvat je izabrao težak zadatak. Umesto da ovaj istorijski period posmatra kao neutralni posmatrač ili hroničar, on za naratora uzima glavnog lika. A kako je on Turčin, vizura je, podrazumeva se, islamska. Pedantan do krajnjih granica, autor ništa ne prepušta slučaju. Opisi tvrđava, svakodnevnog života i bitaka, savršeno su izvedeni. Još bitnije, čitalac se ne može oteti utisku da je ovaj roman zaista delo jednog muslimana sa kraja šesnaestog veka. Rečenice krcate odlomcima iz Kurana, specifičan stil prepun religijskih obraćanja, gotovo pa pastoralna arhaičnost pisanja, sve to čini „Tursko ogledalo“ istinskim stilskim remek-delom. I što je važno, ovaj roman je potpuno čitljiv i uzbudljiv. Zanemarimo li način pisanja, Viktor Horvat je napisao pravi avanturistički roman sa mnoštvom preokreta i uzbudljivom fabulom.
Viktor Horvat spada u red najznačajnijih mađarskih pisaca mlađe generacije. Posle završenih studija književnosti postaje novinar, ali se okušava i u grnčarstvu. Od 2003. godine profesor je teorije poetske strukture i istorije forme kasne srednjovekovne književnosti na Univerzitetu u Pečeju. Debitovao je sa knjigom „Onamo, ili njujorške varijacije“ (2004). Za svoje stvaralaštvo dobio je nekoliko priznanja, od kojih je najveće Evropska nagrada za književnost. „Tursko ogledalo“ je njegovo prvo delo objavljeno na srpskom, i to u izuzetnom prevodu profesorke Marije Cindori Šinković.
Junaci romana „Tursko ogledalo“ su u isto vreme sultani i paše, ali i popovi i hrišćanska raja. Čudesna je to mešavina različitog. Lepote i patnje. Uzvišenog religioznog i prljavog plotskog. Nalik Meši Selimoviću, Viktor Horvat je uplovio u islamski svet i prikazao nam ga do tančina. I to sa preko potrebnim razumevanjem, ali i ne prezajući da prikaže oštrinu ratničkog duha koji hrli u nove bitke protiv „nevernika“. Iako posredno, taj duh je i dalje prisutan. Baš zbog toga istorijska slika šesnaestog veka neminovno se prelama sa sadašnjošću. Viktor Horvat nam je daje onakvu kakva jeste. Bez ulepšavanja i svojih stavova. Ispričanu iz ugla avanturiste, ratnika i mudraca. Svedoka jednog sukoba koji traje vekovima, i što je još gore bez mogućeg kraja, ishoda i pobednika. Kako i glavni junak Isa zaključuje: „Sada sve vidim drugačije, dragi moj efendi. Napolju i danas besni rat, ali u meni više nema rata. Ne znam da li sam stekao mir tako što sam dobio bitku ili tako što sam je izgubio. Ali i nema pobede. Koga da pobedimo?“

Naslov: Tursko ogledalo
Autor: Viktor Horvat (1962-)
Prevela: Marija Cindori Šinković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2015
Strana: 496

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s