Zamislite da čitate neku odličnu knjigu. Događaji se nižu za događajima, psihološka previranja daleko su od svega što ste ikada iskusili. Suštinski, ta priča vas obuzima u potpunosti. E sad zamislite onu krajnju napomenu – zasnovano na istinitim događajima. Iznenađenje je potpuno, zar ne? I tu kreće još jedna velika priča, ona o istinitosti napisanog. Prva književna dela, i tu nema nikakve razlike o kojoj god da se civilizaciji govori, pokušaji su da se otkrije skriveni mehanizam po kojem se ustrojava naš svet. Ali i u tim spisima iskustvo je ono što određuje sadržaj. Mahniti, nesrećni, oholi i zli grčki bogovi ne razlikuju se mnogo od svojih zemaljskih podanika. Čak ni onaj krajnje opasni starozavetni Jehova ne može da izađe iz duha vremena. Po sredi je čisto literarno transponovanje naših osobina na lik boga. Problem nastupa kada se kulturni obrazac nastao u određenom vremenskom periodu proglašava za nešto sveto i određujuće. Otprilike, život u dvadeset i prvom veku mora da se odvija po pravilima donetim vekovima ili milenijumima ranije. Ali to je već sasvim druga priča. Razvoj civilizacije duboko menja naše ponašanje, kao i umetnost i kulturu. Sa nebeskih visina, književnost se spušta na zemlju. Tome neštedimice doprinosi nauka koja ukida božanske prerogative. I tema postaje pravi čovek. Najočitiji primer je Šekspir. Od literature kojoj je cilj da ustroji čoveka onako kako pisac ili propovednik žele da on izgleda, dobili smo istinskog čoveka. Možda rđavog, pohlepnog i užasnog, ali ipak pravog. Još dalje odlazi Servantes. Ruganje viteškom idealizmu i slavljenje običnog, proslavili su verovatno najvećeg prozaistu svih vremena. I baš ova dva velikana postaju uzor svim budućim piscima, pogotovo što se tiče izbora teme i stila. Kako u književni tekst umetnuti stvarni život, ali u isto vreme tu priču i stilizovati? Literatura dvadeset i prvog veka krcata je takvim primerima. Dovoljno je pomenuti romane Svetlane Aleksijevič, ništa manje Karl Uve Knausgora ili Elene Ferante. Još jedan primer je stvaralaštvo Ferdinanda fon Širaha.
Roman „Tabu“ je hronika kriminalnog slučaja i dva života. S jedne strane stoji mladi berlinski fotograf i konceptualni umetnik Sebastijan Ešburg. Prateći njegov život od detinjstva, Širah portretiše duboko povređenu ličnost. Očevo samoubistvo, loša iskustva sa majkom i otuđenost od čitavog sveta, od Sebastijana će napraviti velikog umetnika ali i očajnog čoveka. Sa suprotne strane je ostareli advokat Konrad Bigler. Majstor svog zanata i mizantrop sa potajnim idealističkim htenjima. Suštinski, čovek umoran od svega. Kada sudbina sastavi ovu dvojicu likova, kreće maestralni zaplet. Umetnik je optužen za otmicu, brutalno silovanje i ubistvo. Njegov branilac na sudu je Konrad Bigler.
Kada se govori o stvaralaštvu Ferdinanda fon Širaha gotovo pa obavezno je pomenuti tri stvari. Ona prva je istinitost napisanog. Pisac je čuveni berlinski advokat i svaki slučaj koji opisuje u svojim delima je autentičan. Naravno sa izmenjenim imenima i pojedinim detaljima, kako bi se sačuvala privatnost klijenata. Ona druga stvar je nenadmašni stil. Jezik sveden na svoj minimum, gotovo pa potpuna škrtost u rečima i opisima koja bi u većini slučajeva dovela do ogoljenosti, Širaha kruniše za maestralnog pisca. Najpre zato što kod njega nije bitna rečenica sama po sebi, no celina i njena snaga. Ono treće je zaplet. Savršeno izvedena kompozicija donosi bezbroj krivudanja i neočekivanih preokreta koji ma koliko god bili iznenađujući i oštri u pojedinim segmentima grade celovitu sliku i pretvaraju se u iznenađujući sklad kada sklopite korice knjige.
Ferdinad fon Širah spada u red vodećih berlinskih advokata. U svojoj karijeri branio je istaknute pripadnike kriminalnog miljea, industrijalce, špijune, političare… Njegova prva zbirka priča „Zločini“ (na srpskom izdala „Laguna“) ustalasala je nemačku javnost. Jedanaest sudskih slučajeva opisanih u ovoj knjizi promenili su poimanje pravde i krivice. Zbirka je postala milionski bestseler, a kritičari širom sveta nisu krili svoje oduševljenje. Usledila je druga zbirka priča „Krivica“ i roman „Slučaj Kolini“. Za svoje književno stvaralaštvo Širah je višestruko nagrađivan, a njegova dela su prevedena na preko trideset i pet svetskih jezika.
Da se vratimo na početak i onu napomenu o istinitosti napisanog. Sa ili bez nje, roman „Tabu“ je opčinjavajuće štivo. Ali da se ipak zadržimo na toj referenci. Koliko god bilo teško, pogotovo danas u mnoštvu napisanih i objavljenih knjiga, smisliti iznenađujući i dosad neviđeni zaplet, još teže je onaj istiniti umetnički obraditi. I to ne treba brkati sa dokumentarnom prozom. Pisci memoara, naravno sa retkim izuzecima, gotovo da i ne obraćaju pažnju na umetničko oblikovanje. Poenta je u događaju. Ovde pak podjednako i na događaju i na stilu kojim se taj događaj opisuje. Tako u isto vreme imate uzbudljivu i istinitu priču, ali i vrhunsku književnost. Onaj ideal vraćanja književnosti istinitom u romanu „Tabu“ doživljava svoj vrhunac. Nema stilskog i mentalnog egzibicionizma, onoga u šta se moderna književnost pretvorila. Samo čistog života ispripovedanog na maestralni način. Što je i jeste, ali i mora da bude, prava literatura.
Naslov: Tabu
Autor: Ferdinand fon Širah (1964-)
Prevela: Mirjana V. Popović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 197
Čitaonica, mesto za dobre knjige 