Pjuriti – Džonatan Frenzen

pjuritiUstali ste iz kreveta. Posle umivanja i pranja zuba (nažalost sve češće samo onog prvog), sigurno uzimate mobilni telefon ili daljinski upravljač. Narkomanska potreba za informacijama karakteriše modernog čoveka. I tako ćete provesti celi dan. Novine, televizija, internet-sajtovi, društvene mreže, bilbordi, oglasi, sve će vas to iznova i iznova zasipati sa novim i novim i novim podacima. U tom moru gluposti, prljavštine i efemernosti da li ćete barem u jednom trenutku pomisliti – čemu sve ovo? I još bitnije, kakav će biti vaš odgovor. Da se razumemo, to nije parapsihološko preispitivanje da li se ja osećam dobro. Osećanje ispunjenosti nema nikakve veze sa stvarnim svetom koji nas okružuje. Štaviše, osećaj lične sigurnosti najgori je anestetik koji deli od realnosti. Tome i služe sve te šarene džidža-bidže sa kojima nagrađuju našu poslušnost. Ovde je u pitanju nešto mnogo više. Tačnije, ono veliko pitanje o smislu svega. Filozofija je bila ta koja ga je prva postavila. Od Talesa iz Mileta pa sve do Noama Čomskog, odgonetanje tajne o našoj egzistenciji, odnosu pojedinca prema svetu, pravednosti i nepravednosti, suštinski smislu čovekovog postajanja, postaje osnov celokupne ljudske misli. Rame uz rame sa filozofijom stoji književnost. Njihov odnos je teško objasniti. Nekada se sastavljaju u jednoj ličnosti. Setimo se samo Platona, Voltera ili Ničea. Još češće su u direktnom neprijateljstvu, najpre zato što književnost ima mnogo veću privlačnost od filozofije, gipku živahnost i prosto više ljudi koji mogu da je razume. Kao takva, književnost postaje korektiv. Način da se zapitamo o smislu našeg postojanja i da postavimo ona velika pitanja koja proizilaze iz filozofije, a opet izražena na živopisno privlačan način. Baš zbog toga i dan-danas čitamo Dostojevskog ili Sartra, i to ne kao spomenik jednom vremenu već kao univerzalni životni bedeker. Njihovim stopama nastavlja veliki američki književnik Džonatan Frenzen.
U središtu romana „Pjuriti“ stoji istoimena devojka. Ni mlada ni stara, sa ogromnim studentskim kreditom koji ne može da otplati, katastrofalnim ljubavnim i seksualnim životom, Pjuriti izgleda da nema neke velike šanse za svetlu budućnost. U tome joj ne pomaže ni podozriva majka, čini se poslednji izdanak hipi epohe, kao i nedostatak oca kojeg nikada nije upoznala. I baš u trenutku kada se čini da će ovaj roman biti slika još jedne propale mladosti, kreće furiozni zaplet. U njen život dolazi haker i društveni aktivista Andreas Vulf, i sve kreće da se raspada. Još gore, raspada se i život ljudi koji je okružuju. Tajne čuvane decenijama i sudbine koje se protežu preko Istočne Nemačke, Amerike, pa do Bolivije, sve će to dovesti do iznenađujućeg raspleta.
Baš kao i u prethodnim Frenzenovim delima (posebno u „Korekcijama“ i „Slobodi“), glavna tema ovog romana je porodica i odnos jedinke prema svetu koji ga okružuje. Vešto izatkana kompozicija zahteva potpunu koncentraciju, ali i za to bogato nagrađuje. Nalik Alis Manro, Frenzen nas suvereno vodi kroz svakodnevnicu, čineći je veličanstvenom. No na tome ne staje. Furiozni zapleti, menjanje ne samo pripovedačkih strategija već i samog poimanja pripovedanja, vremenski tokovi, sve je to oznaka Frenzenovog stila. Povrh svega, on uspeva da sjedini socijalnu i političku stvarnost sa ljudskim sudbinama, prikazujući bespoštednu borbu za ličnu i društvenu vrednost u potpuno prljavom svetu, koja na kraju ipak ostavlja samo gorak ukus. Kako i sam Frenzen kaže u romanu: „Biti potreban nekome, to je bila moć. Moć, moć, moć: kako je moguće da se ceo svet vrti oko borbe za nešto čije posedovanje čini tako usamljenim i potištenim?“
Džonatan Frenzen spada u red najvećih književnika današnjice. Rođen je u američkoj porodici, švedsko-norveškog porekla. Završava studije nemačkog jezika, posle kojih se posvećuje spisateljskom radu. Njegova prva dva romana „Dvadeset i sedmi grad“ i „Snažan pokret“ doživljaju pohvale kritike, ali i slab odziv publike. Tek sa „Korekcijama“ Frenzen doživljava slavu. Tragikomična predstava američke porodice mu donosi prestižnu nagradu kritike za najbolji roman, ali i ogromne tiraže. Sledi roman „Sloboda“ koji potvrđuje njegov status literarne veličine. Pored književnog rada, Frenzen je i plodan esejista. Posebno se kritički odnosi prema zloupotrebi interneta, savremenoj književnosti i političkim elitama. Član je Američke akademije za umetnost i književnost.
Roman „Pjuriti“ zadire toliko duboko da mu se ne može pronaći ekvivalent u savremenoj literaturi. Naprosto, zamah je tako veliki da se jedino može završiti sa remek-delom ili potpunim promašajem. Najpre zato što je prvenstveni Frenzenov cilj demontiranje savremenosti, najbolje rečeno borba protiv modernog totalitarizma. Tome i lik Andreasa Vulfa, sa bezbroj referenci na sudbine Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena. I tu Frenzen briljira. Slika je to zarobljenog čoveka, suštinski rastrzanog mnoštvom informacija i podataka, nepripremljenog za borbu, a opet tako željnog lepote. Postoji li način da budemo čisti u potpuno prljavom vremenu, ovaj roman pokušava da dokuči. A kroz tu čistotu pronaći i smisao svog postojanja. Postavljajući ova velika pitanja, Frenzen piše jedan od najvećih romana današnjice. „Pjuriti“ je budući klasik, kojem ćemo se iznova i iznova vraćati.

Naslov: Pjuriti
Autor: Džonatan Frenzen (1959-)
Prevela: Vesna Stamenković
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 582

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s