Haarp i druge priče o teorijama zavere – priredio: Goran Skrobonja

haarp-i-druge-price-o-teorijama-zavere„Poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“, jedna je od najčuvenijih biblijskih sentenci. Na istinu se pozivaju svi. Svaka religija za sebe tvrdi da je njen ekskluzivni posednik. Naš bog je jedini pravi i autentični, geslo je pod kojim se rigidni sistem vrednosti opravdava i sakralizuje. Čak i unutarkonfesionalni odnosi (pogotovo oni među hrišćanima i muslimanima) zavise od te istine. Paradoksalno, ljudi koji veruju u istog boga se takmiče i spore čija je verzija baš tog zajedničkog boga ispravnija i tačnija. Ni istorija ne zaostaje. Vizija određenog trenutka prošlosti ponekad može imati toliko suprotstavljenih pogleda da gledaocu sa strane ne preostaje ništa drugo do da digne ruke od bilo kakvog otkrivanja istine. O ideologiji tek ne treba trošiti reči. Jedan događaj može poprimiti mnoštvo suprotstavljenih značenja ako se pogleda iz vizure različitih ideoloških uglova. Potraga za istinom, ništa je drugo uzaludno traćenje vremena. Ako se po onoj staroj i poprilično otrcanoj frazi lepota nalazi u očima posmatrača, ni priča o istini nije daleko. Koliko ljudi, ništa manje i istina. Ali, opet, potreba za verovanjem nadvladava sve racionalne obzire. I eto nama teorija zavere. Po onoj opšteprihvaćenoj definiciji one su odbijanje prihvatanja stvarnosti kao rezultata aktivnosti učesnika ili spontanog događaja. U pitanju je nešto mnogo više. Koordinisana akcija određene grupacije sa podrazumeva se skrivenim i lošim namerama. Najpoznatije su svakako one o masonima, templarima, iluminatima (dopišite slobodno i ostale činioce) kao tajnim vladarima sveta. Ne manjka ni onih o vanzemaljcima. Prisutne su i sumanute teorije o velikim istorijskim događajima, pa bio to broj ubijenih Jevreja tokom Drugog svetskog rata, atentat na Kenedija, 11. septembar… Posebno pogodno tle za raznorazne teorije zavere je Balkan. Istorijski, ideološki i ništa manje ekonomski poraženim ljudima potrebna je anestezija. Istina koja ne samo da će ih osloboditi, već i dati alibi za promašene živote. Tim fenomenom se bavi ovaj zbornik priča.
Da krenemo od dobrih i pozitivnih strana knjige. Na prvom mestu to su priče dvojice „ninovaca“. Iako pomalo krute, na mestima pre bliže pamfletu nego književnosti, priče Gorana Gocića i Filipa Davida donose stilski ujednačene i dobre pripovesti. Jelica Greganović se sa svojim stilom pisanja približava njihovom kvalitetu, mada je krajnji utisak poprilično podeljen, pogotovo što se tiče nedorečenosti i konfuzije. Solidnu žanrovsku igrariju donose nam Darko Tuševljaković i Ivan Lutz. Ne zaostaje ni Miljan Marković sa svojom mračnom distopijskom slikom sveta. Na tom tragu treba posmatrati i priču Mladena Milosavljevića napisanu ekspresivnim i ubedljivim jezikom. O posledicama verovanja u teorije zavere govori priča Miloša Petrika. Posebno treba pohvaliti novelu Jovana Ristića koja zatvara zbirku. Potraga za haarpom u miljeu odličnog roud-romana pretvara se u političku alegoriju i pravi literarni vatromet.
Koliko dobrih, ništa manje i loših strana. Baš kao i celokupna srpska prozna scena, ovaj zbornik obiluje epohalnim promašajima i radovima koji bi bila uvreda čak i za jednog prosečnog gimnazijalca. Tako imate sijaset priča o teorijama zavere u kojima se upravo te teorije pominju ovlašno ne bi li tematski mogle biti uključene u zbornik. Neostvarene zamisli, privatni obračuni, potpuni infantilizam na nivou „Sumrak sage“, nedorečenost, stilska konfuzija i gotovo pa nikakav kvaliteta pisanja, karakteriše dobar deo ovog zbornika. Posledica je to pre svega odsustva bilo kakve uredničke intervencije. Iako je zamisao Gorana Skrobonje bila da na jednom mestu okupi ekipu pisaca (sa dobrim delom onih koji to zamišljaju da jesu), određeni kriterijumi moraju da postoje. I to pre svega kvalitativni.
Iako naša savremena književnost nalikuje smetlištu od kojeg treba što pre pobeći kako bi se izbegao smrad, i na tom smetlištu mogu se pronaći pravi biseri. Evo samo jednog primera. Novela Jovana Ristića „Haarp i druge priče o teorijama zavere“ svojom kompleksnošću, kvalitetom i veštim vođenjem radnje nadvisuje sve ostale. Vodič kroz promašeno srpsko društvo, rodni odnosi, dobra kompozicija, ono je što ovu novelu čini izuzetnom. Dodajte tome i zaplet sa raznoraznim teorijama zavere i dobijate delo koje vas u isto vreme zabavlja ali i šamara. Ona priča sa početka o različitim pogledima, onome što suštinski stvara teorije zavere, našla je svoje pokriće u ovoj noveli, kao i u još nekoliko priča iz ovog zbornika. Dublji unutrašnji pogled u motivaciju likova i sociološku sliku društva, to je ono što čini dobru osnovu za pisanje o teorijama zavere i što nažalost nedostaje dobrom delu pisaca priča iz ove knjige. Možda je upravo zbog toga zbornik „Haarp i druge priče o teorijama zavere“ vodič kako se o njima piše ili još tačnije rečeno kako o teorijama zavere ne treba da se piše.

Naslov: Haarp i druge priče o teorijama zavere
Priredio: Goran Skrobonja (1962-)
Izdavač: Paladin, Beograd, 2014
Strana: 638

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s