Božji dar – Rui Zink

bozji-darNe zna se kad je tačno rođen. Još tačnije, uopšte se ne zna da li je postojao. Prvi pouzdani istorijski izvori o životu tog čoveka napisani su decenijama po njegovoj smrti. O fizičkom izgledu te osobe ne treba trošiti reči. Svaka epoha ima svoju predstavu i svaka je u sukobu sa onom prethodnom. Izmučeni i mršavi Semita, nebesko-nestvarni Vizantinac, atletski tip sa ogromnim mišićima u renesansi, div u baroku, romantični uzor pastira u kasnijim periodima. Suštinski, mi ništa ne znamo pouzdano o tom čoveku. Ni kako je izgledao, ni da li je postojao, ni da li je ime sa kojim ga zovemo pravo. A, opet, o tom čoveku neprestano govorimo. Reč je naravno o Isusu. Čoveku koji je sasvim sigurno najznačajnija ličnost u istoriji sveta. Za dobar deo ljudi on je sin božiji koji je zarad našeg spasenja sišao na zemlju i postao bogočovek. Onima, pak, drugima, on je pored Muhameda jedan od najvećih proroka. Treći ga poštuju kao mirotvorca i čoveka sa dubokim moralnim stavovima ili prosto ne veruju u njega. I pored toga, njegove reči i njegovo učenje neizbežno utiču na sve podjednako. Upravo je to učenje predmet najveće kontroverze. Ako je gotovo nemoguće pronaći Isusa kao istorijsku ličnost, još je teže odgonetnuti njegove reči. Novi zavet, a pogotovo jevanđelja, napisana su godinama po njegovoj končini, i to po priči koju su zabeležili učenici njegovih učenika. Stoga i postoji poprilično neslaganja oko prirode Isusove misle. Na pojedinim mestima on je ratoboran, ali u isto vreme i mirotvorac. Čas odbacuje jevrejsku običajnost, čas je priznaje. Zbrka postaje još veća jer su iz biblijskog kanona izbačena jevanđelja koja su u suprotnosti sa ortodoksnim viđenjem hrišćanstva. Istinu govoreći, slika o Isusu plod je dugotrajne rasprave sa mnogo nasilja i krvi. Najbolji svedok tome je Arije, ranohrišćanski teolog. Neprihvatanje teorije o božanstvu Isusa koštalo ga je života. Upravo Arije postaje prototip budućih jeretika, onih ljudi koji su se osmelili da preispitaju zvaničnu istinu. U red tih jeretika, uslovno rečeno, upisali su se i veliki pisci. Najčuveniji su Nikos Kazancakis („Poslednje Hristovo iskušenje“) i Žoze Saramago („Jevanđelje po Isusu Hristu“), a kod nas Borislav Pekić („Vreme čuda“). Tim piscima se, opet uslovno, pridružuje i Rui Zink.
U središtu romana „Božji dar“ nalazi se njujorški privatni detektiv Sem. Sredovečnom, pomalo gojaznom i ništa manjem umornom od svega detektivu ruže odavno ne cvetaju. Posla je sve manje, a čak su i ti poslovi daleko od zabavnih. To se menja kad Sem dobije poziv iz jednog staračkog doma. Pacijent, i to ne bilo kakav, je nestao. Semov zadatak je da ga pronađe, a da sve bude još čudnije prvo mesto za potragu je Etiopija. Kao da to nije dovoljno, kreće avantura koja će njujorškog detektiva suočiti sa opasnom družinom koja traga za istim tim pacijentom, ali i odvesti do unutrašnjosti Afrike, onog srca tame, i granice smrti. Iznenađenja tek slede. Čovek kojeg Sem treba da pronađe daleko je od čoveka. Štaviše, za neke je bog.
Na prvi pogled „Božji dar“ donosi fabulu i zaplet sličan brojnim trilerima koje se bave potragom za skrivenim artefaktima i tajnama hrišćanstva, tipa „Da Vinčijevog koda“. Ali, to je daleko od istine. Izabravši upravo ovakvu formu, Rui Zink joj je podsmeva. I ne samo njoj. Za njega ne postoji ništa što je sveto i nedozvoljeno za izrugivanje. Posebna draž je što ta ironija dolazi iz pera nadarenog pisca sa savršenim jezičkim rešenjima i ogromnim darom za kompoziciju. Upravo taj stilski vatromet, čista igrarija sa svim i svačim, savršeno funkcioniše i u prevodu (za to hvala Tanji Tarbuk). Rui Zink je majstor igre, dostojni naslednik svog zemljaka Žoze Saramaga, igre od koje će vam se ponekad zavrteti u glavi, ali ćete ipak posle te čudesne vožnje književnim karuselom poželeti da joj iznova i iznova vraćate.
Rui Zink je po mnogima jedan od najznačajnijih savremenih portugalskih pisaca. Profesor je književnosti na Univerzitetu u Lisabonu, kao i gostujući predavač na nekoliko američkih i nemačkih fakulteta. Debituje sa romanom „Hotel Lusitano“ 1987. godine i od tada je objavio preko deset romana i zbirki priča. Dobitnik je velikih književnih priznanja, od kojih se posebno izdvaja nagrada portugalskog PEN centra. Pored književnog rada, plodan je esejista i tvorac scenarija za stripove. Na srpskom je pored „Božjeg dara“ objavljen i njegov roman „Ugrađivanje straha“.
Ostavimo li po strani ironiju, „Božji dar“ je nešto mnogo više od postmodernog poigravanja sa svim i svačim. Ovaj roman je najpre duboka osuda nehumanog vremena i gorki prikaz sveta kojeg smo sami stvorili. I najviše priče o Isusu. Tu Isus kao osoba, čovek ili bog kako god ga uzmete, nije bitan. Bitna je predstava koja je izgrađena o njemu. Zinkov bog je užasnuti lik Isusa iz „Velikog inkvizitora“ F. M. Dostojevskog, osoba koja kleca gledajući svet i ljude za koje se žrtvovao. Poražena i uništena ličnost, najbolje rečeno. A opet, osoba na koju se svi pozivaju pravdajući svoja nedela. Baš kao što i sam Zink piše u romanu: „Ubijati u Božje ime bilo je isto tako glupo i okrutno kao ubijati da bi se ukralo – ali je bilo drugačije obojeno, barem što se tiče postulata. Bilo je moralnije.“

Naslov: Božji dar
Autor: Rui Zink (1961-)
Prevela: Tanja Tarbuk
Izdavač: Klio, Beograd, 2011
Strana: 305

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s