Mr. Tambourine Man – Bob Dilan

Nikada se o književnosti nije toliko govorilo kao ovog meseca. I nikada književnost nije bila toliko bitna da je uspela da pomuti čak i žabokrečinu sadašnjosti. Ratovi, kordoni izbeglica, potkusurivanja političara, sve je to postalo krajnje nevažno. Književnost je tema o kojoj svi govore. I nebitno je da li su to u pitanju profesori, teoretičari, kritičari, pisci, muzičari, ljubitelji književnosti ili oni koji u životu nisu pročitali dve knjige, svi sa istim žarom raspravljaju o literaturi. Ove rečenice su daleko od realnosti, pomislio bi svako ko nije doživeo ovaj oktobar. Pre je neslana šala nekog zaluđenika ili ideja za distopijski roman. Ali, nije. Ovog oktobra Nobelovu nagradu za književnost dobio je Bob Dilan. Prvobitno iznenađenje smenilo je preispitivanje kriterijuma Nobelovog komiteta, i pretvorilo se u opštu tarapanu razjarenih oponenata i još žešćih pristalica odluke o ovogodišnjem laureatu. Ni jedni ni drugi ne spore Dilanov kvalitet. Ni ne mogu. Bob Dilan je ikona. Jedna od onih ličnosti po kojima se meri vreme i još bitnije osoba koja postaje veća od vremena. Samo, zaslužuje li muzičar Nobela? Pa kakav je to način da jedan trubadar i zabavljač (ma koliko god bio dobar u tome) dobije najveće književno priznanje? Kuda ide ovaj svet, lament je intelektualne i estetske „elite“. Sa druge strane su oni za koje je nagrada švedske akademije putokaz ka jednom drugom dobu. Pobedi naroda protiv iste te elite, i krunski dokaz da žanr osvaja i poslednje utočište starog sveta. Već sutra u isti red sa Pasternakom, recimo, staće tvorci stripova, scenarija, muzičari… Istina je, pak, da ni jedni ni drugi nisu u pravu. Još bitnije, i prva i druga grupacija gotovo da nije obratila pažnju na Dilanovo stvaralaštvo. Stoga i toliko ostrašćenosti bez pokrića. Jalovog raspravljanja koje guta opšta efemernost današnjice u kojoj nije bitno šta se kaže, već koliko glasno se izgovara. A sve bi se to izbeglo da su i jedni i drugi čitali (da, čitali!) Dilana. Našoj publici to zadovoljstvo je priuštio Dejan D. Marković.
Antologija „Mr. Tambourine Man“ nam donosi presek muzičke i pesničke karijere Bob Dilana. Od onog najčuvenijeg Dilanovog albuma „The Freewheelin’ Bob Dylan“ pa sve do njegovih novih uradaka, Dejan D. Marković je izabrao one najistaknutije. Tako na jednom mestu imamo priliku da pročitamo prevode antologijskih „Gospodara rata“, „Nemilosrdne kiše koja se sprema“, „Samo piona u njihovoj igri“, „Vrata raja“, ali i onih pesama koje su ostale u senci velikih Dilanovih hitova. Priređivač ne staje na tome. U ovoj antologiji su sakupljene i Dilanove „neotpevane“ pesme, pa bilo to one koje su krasile omote albuma ili „bitnički“ eksperimenti.
Čitajući ovu antologiju pred nama se otvara jedan potpuno novi svet. Autor kojeg smo posmatrali i voleli kao muzičara, ostaje bez pratnje. Oklop je skinut i pred nama stoji goloruki vitez. Još više hrabar i još više neustrašiv. Čovek koji uspeva da uhvati suštinu vremena i da progovori u ime svih nas. Da digne glas protiv gospodara smrti i kaže: „Vi koji nikada ne radite ništa drugo / Već stvarate da bi uništavali / Vi se igrate s mojim svetom / Kao da je on vaša mala igračka / Vi mi stavljate pušku u ruku / I krijete se od mog pogleda (…)“ Neustrašivi vitez ne zaboravlja odakle je potekao. On dobro zna svaku jazbinu i sirotinjsku izbu. Mesta na kojima se iskreno voli i još iskrenije mrzi: „Iz bednih straćara, on gleda kroz pukotine na prugu, / A kloparanje voza melje mu mozak. / I njega uče da se kreće u čoporu / Da puca u leđa / Stegnute pesnice / Da veša i linčuje / Da se krije ispod kapuljače / Da ubija bez ikakvog osećaja bola (…)“ Taj vitez je kao što obično biva mekog srca. Vitez koji istinski voli, i baš zbog toga je bol veći: „Mogao bih sad da ti pričam u beskraj, / Ali moje bi se reči ubrzo / Pretvorile u besmisleni krug. / Jer duboko u srcu / Znam da ne mogu da ti pomognem. / Sve prolazi / Sve se menja, / Jednostavno uradi ono što misliš da treba da uradiš. / A jednoga dana ću možda, / Ko zna, bejbi, / Ja doći i isplakati se na tvom ramenu.“
Bob Dilan je rođen ratne 1941. godine u jevrejskoj emigrantskoj porodici pod imenom Robert Alen Cimerman. Još kao mladić nastupa u školskim bendovima, da bi se muzici potpuno posvetio početkom fakultetskih studija. Jedno vreme nastupa kao putujući muzičar, a slavu doživljava posle drugog objavljenog albuma. On je bio prekretnica ne samo Dilanove karijere, već i celokupne američke kulture. Slede desetine albuma, stotine uspešnih pesama, hiljade koncerata i mnoštvo priznanja (gotovo da ne postoji nagrada koju Dilan nije dobio, pa bila to Pulicerova, Medalja slobode ili Oskar). Plodan je slikar, a njegovi radovi su nekoliko puta bili izlagani u poznatim galerijama. Autor je romana „Tarantula“, memoarske knjige proze „Hronike“ (na srpskom izdala „Geopoetika“), kao i niza pesničkih zbirki.
Insistiranje na Dilanovoj podobnosti za dobijanje Nobelove nagrade koje je najčešće glavni argument u ovim oktobarskim književnim naklapanjima, ništa je drugo nego neznalačko ruganje samoj umetnosti. Dilan je pesnik, i to od one najčudesnije fele pesnika kojoj je svaki stih plod dubokog unutrašnjeg jada i potrebe da se ta emocija izbaci iz sebe i tako preživi život. Dilan nije mistifikator i očajno dosadni stilista kojem se umetnost svodi na teorijsko prežvakavanje već prežvakanog. On je čovek koji krvari pevajući. Možda je neki njegov stih naivan, možda je poneka njegova pesma nastala samo da bi mogla biti otpevana, ali najveći deo Dilanovog stvaralaštva je prava poezija i vrhunac umetnosti vremena u kojem živimo. I tu nema zbora. Dilan je čistokrvni pesnik. Da, i muzičar, ali pre svega pesnik. Svakome ko otvori ovu zbirku to će odmah biti jasno. A u vezi nagrade. Naklapanja će prestati, čaršija će pronaći novu temu, a svet će kao i obično nastaviti da odlazi dođavola. Ostaće samo upamćeno da je jednog oktobra Nobelovu nagradu dobio veliki pesnik.

Naslov: Mr. Tambourine Man
Autor: Bob Dilan (1941-)
Priredio i preveo: Dejan D. Marković
Izdavač: Mediterran, Novi Sad, 2011
Strana: 314