Gotovo pa uvek, svaki vremenski period ima svoje favorite, nešto što ga određuje i najbolje pojašnjava. Postoje, naravno, i prolazne mode. To može biti odeća (koliko nam sada samo smešno izgleda oblačenje tokom osamdesetih), muzika, film, ideologija… Književnost, podrazumeva se, nije isključena. Od onih prvobitnih epova, preko mode trubadurskih pesama, ništa manje veltšmerca koji pokorava Evropu tokom epohe romantizma, ogromnih knjižurina nastalih u realizmu, pa sve do novovekovnog egzistencijalizma, došli smo do vremena u kojem je fantastika nešto najpopularnije. Njena istorija seže daleko izvan granica književnosti. Možda je najbolje reći da je preteča literature kakvu poznajemo. Ko nam garantuje da neki pećinski čovek u satima dokolice nije svoje saplemenike zabavljao i plašio sa pričama o spoljašnjem svetu i silnim zamkama koje ga iščekuju van sigurnosti pećine? A to su sigurno bile ogromne karakondžule i slična čudovišta. Ili još bolje, zamislite kako je tom našem ne tako dalekom pretku izgledala provala oblaka, udar groma ili zemljotres. I to je trenutak rađanja literature i religije. Suštinski, te dve naizgled odvojene kategorije su povezane nerazmrsivim klupkom. Čudesa su čar i odraz vremena. Kako to odlično objašnjava Reza Aslan u studiji „Zilot“ (izdala na srpskom „Dereta“) ono što današnjem čitaocu Ilijade, Biblije ili bilo kog religijskog spisa izgleda nestvarno i nemoguće, tadašnjim ljudima je bilo normalno i obično. Suština nije u istinitosti napisanog, već u poruci koja proizilazi iz napisanog. Fantazija i fantastika tako poprimaju didaktički značaj. Skriveno jezgro upleteno je u nestvarnu priču, upravo da bi suština tako izgovorena i napisana privukla što veću pažnju. Taj obrazac iz prvobitne usmene književnosti ne gubi svoj značaj ni u modernoj literaturi (setimo se samo „Guliverovih putovanja“, „Kandida“ ili „Baudolina“). Fantastika ima i onu drugu mračnu stranu. Opsenarsku i čisto zabavnu. Dublja poruka je nepostojeća ili se izgubila u „prevodu“. Komercijalnost izražena u čisto konzumerističkom pristupu fantastici polako počinje da je svodi na zabavu tinejdžera i onih večitih pubertetlija. Da ne mora baš tako da bude pokazuje nam zbirka „Tajne priče“ Mirjana Novaković.
Priča koja otvara zbirku, „Šnauceri ne slušaju džez“, zanimljiva je igrarija sa prošlošću i sadašnjošću. Beogradski vodovod čije se podzemne cevi pomeraju, opasni psi koji progone junakinju i psihodelija beogradske andergraund scene, sve to sačekuje čitaoce. Šta to povezuje jednu beogradsku zgradu, rimsko carstvo i Kafku, otkriva nam pripovest „Assicvrazioni generali“. „Priča o pilulama“, storija je o leku koji u isto vreme donosi i spas i propast. „Leni Rifenštal u Bosni“ gorka je povest o poslednjem ratu. Medijske manipulacije, umetnički dignitet i užas rata, svoje mesto su našle u ovoj izuzetnoj priči. „Što je izgubljeno“ je još jedna igrarija autorke, samo ovoga puta sa naučno-fantastičnim žanrom. Drugi deo zbirke nam donosi dve novele. U onoj prvoj, „Gromovska legija“, selimo se u početne godine nove ere. Na granici rimskog carstva najmanje što vredi je život. Imperija sa svojim već umornim i dekadentnim službenicima suočiće se sa varvarima, ali i sa čudom. Novela koja zatvara zbirku, „Jevanđelje po žednoj“, distopijska je slika sveta i svojevrsnog pokreta otpora novom totalitarizmu.
Ono što se najpre mora pohvaliti je autorkin stil. Ili još bolje rečeno, neverovatno umeće da se različiti stilovi uklope tako da svom svojom raznolikošću ne ruše celinu. Koliko to daleko ide pokazuje i ogromna lepeza autorkinih književnih tehnika i stilova. Da pomenemo samo dnevničko pisanje, epistolarnu formu, distopiju, naučnu-fantastiku, postmoderno poigravanje, istorijsku hroniku… Mirjana Novaković je majstor pripovedanja, a iz tog majstorstva proizilazi i uverljivost. I gotovo je svejedno o čemu ona piše, čitalac zaista ima osećaj da prisustvuje stvarnom događaju, pa bila to daleka ili bliska prošlost, sadašnjost i budućnost.
Mirjana Novaković spada u red najznačajnijih srpskih savremenih književnih stvaralaca. Debitovala je sa zbirkom priča „Dunavski apokrifi“ (1966). Sledi čuveni roman „Strah i njegov sluga“ koji nas vraća u osamnaestovekovni Beograd i upoznaje sa graditeljem Kalemegdana, ali i sa đavolom u pohodu na svet. Njen drugi roman „Johann’s 501“ psihodelična je pripovest o Beogradu. Autorkin izlet u detektivski žanr rezultirao je delom „Tito je umro“. Dobitnica je nagrada „Isidora Sekulić“ i „Lazar Komarčić“, a dva njena romana su bila u najužem izboru za „NIN-ovu“ nagradu. Romani i priče Mirjane Novaković su prevedeni na nekoliko svetskih jezika, a po „Strahu i njegovom slugi“ igrana je pozorišna predstava.
U zemlji u kojoj se književnost još uvek meri po aršinima davno prohujalih vremena i u kojoj je svaki iskorak u nešto nepoznato i novo neoprostivi i smrtni greh, zbirka „Tajne priče“ Mirjane Novaković je putokaz i primer kakva može i kakva treba da bude savremena literatura. Neopterećena epskim i mesijanskim težnjama, ona piše o istoriji pretvarajući je u čudesni književni igrokaz a ne u korektiv sadašnjosti. Čak i kada upotrebljava fantastiku ili fantastične elemente, Mirjana Novaković nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Zato i njene distopijske i fantazijske priče nisu pubertetlijsko igranje sa žanrom, kakav je gotovo uvek srpski žanr, već prava i ozbiljna književna dela, kao što su ona Džordža Orvela ili Kazua Išigura. Najbitnije, pišući o prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, baš kao i kod Pekića, ono najbitnije kod Mirjane Novaković je čovek. Njegov moralni sklop, sukob sa svetom koji ga okružuje i mučni život na koji je često osuđen. A to su večne i velike teme, one koje određuju pisca bez obzira na vreme u kojem živi i koju književnu tehniku koristi. Baš o tim temama piše Mirjana Novaković, stvarajući ovu izuzetnu zbirku.
Naslov: Tajne priče
Autor: Mirjana Novaković (1966-)
Izdavač: Laguna, Beograd, 2016
Strana: 214
Čitaonica, mesto za dobre knjige 