Sigurno je bila hladna noć tog januarskog dana 1944. godine, hladna kako to samo može biti kanadska zima. Ali na tu hladnoću se ne obazire devetogodišnji dečak. On kopa rupu ispod krošnje velikog bagremovog drveta. Dečak se išunjao iz kreveta, pojurio ka očevoj sobi, zgrabio njegovu najdražu kravatu, i umetnuo poruku. Sad tu kravatu zakopava ispod drveta. Zaboravio je posle šta je napisao. Verovatno su bile reči bola. Nemirenja sa sudbinom, proklinjanja boga, poslednjeg pozdrava… Taj dečak je pre nekoliko dana izgubio svog oca. I govoriće kasnije da je godinama kopao, naravno metaforički, da pronađe tu poruku. Ali patnja, izazvana porazom i neumitnom smrću, nikada ga neće napustiti. Taj dečak je Leonard Koen. Njegova nedavna smrt ožalostila je milione ljudi. Onih kojima je on bio mnogo više od muzičara. Mnogo više i od pesnika. Možda je najbolje reći poslednjeg velikog umetnika i propovednika. Sedog starca sa fedora šeširom koji na sve ima odgovor. Čoveka koji poznaje svaki kutak naše duše, sve naše poraze, ali i retke trenutke sreće i zanosa. Umetnika koji je bolje od svih umeo da pronađe smisao vremena i da mu se suprostavi i naruga, onoga koji se nije libio da se uhvati u koštac čak i sa bogom. Iza te dirljive predstave velikog umetnika i proroka skrivalo se mnogo toga. Najviše nataloženog bola, užasa koji izjeda dušu i besmisla kao seni svakog našeg htenja i nade. On to nikada nije skrivao. Naprotiv, često je govorio da je bol pozadina njegovog života, sjedinjena sa osećajem da ništa nije kako treba, kao i da je zadovoljstvo u potpunosti nedostupno i da su sve strategije doživele krah. A tih poraza je bilo napretek. Najviše onih ličnih. Koliko je samo ljubavi prohujalo kroz Koenov život ostavljajući bolne tragove neuspeha. Ništa manje nije bilo ni onih stvaralačkih potonuća. Potpunog nezadovoljstva spram napisanih reči, stihova i romana, otpevanih pesama, koncerata. Čak ni vera nije bila dovoljna. Bolni teret jevrejskog religijskog nasleđa mešao se sa istraživanjem drugačijeg. Ali ni to istraživanje nije bilo dovoljno. Naprosto, ništa nije vredelo i ništa nije donosilo spas. A, paradoksalno, taj čovek je mnogima donosio spas. Iz Koenovog očaja su se slivali stihove prepuni čežnje, vere, senzualnosti, ironije, bola. Da, baš tim redom, i baš nerazdeljivo isprepleteni: „Među đubretom i cvećem / Heroji su tamo u morskoj travi / Tamo su deca u jutru / Ka ljubavi oni teže / I težiće zauvek tako.“ Ali, čemu ljubav? Čemu lepota? Čemu, kad će svakako doživeti svoj kraj? Ipak, stari majstor shvata da nam ona donosi bar malo olakšanja, trenutak sreće u večnosti besmisla. I zato on može da peva: „Pa nema veze. / Mi smo ružni, ali ipak imamo muziku.“ Ali, ljubav je bolna. Ponekad nije dovoljna. Suštinski, nikada nije dovoljna. Ništa nije dovoljno. I ništa nije dobro: „Svi znaju da je rat gotov / Svi znaju da su dobri momci izgubili / Svi znaju da je borba nameštena / Siromašni ostaju siromašni, bogati ostaju bogati / Tako to ide / Svako to zna.“ To je Leonard Koen. Pesimista do srži, pesnik koji teži ka lepoti, ali čak i kad je dosegne ona je prosto nedovoljna. Tome se ne može suprotstaviti, kao što se ni sa svojih devet godina nije mogao suprotstaviti očevoj smrti. Život je užas, shvata pesnik. Pa šta. Hajde da ga odživimo. I hajde da pišemo o tom porazu. Baš kao što to radi i u svom drugom romanu „Divni gubitnici“.
Pre nego što je postao muzičar, Koen je bio i više nego uspešan pesnik i romanopisac. Njegove zbirke pesama neštedimice su hvaljene od strane kritike, kao i prozni prvenac „Omiljena igra“. Onda je usledilo potpuno iznenađenje. Drski i čudesni „Divni gubitnici“. U središtu ovog romana nalazi se ljubavni trougao između naratora, njegove supruge Edit i prijatelja F. Međusobna privrženost pretvara se u senzualni vatromet, ali i u potpuno ludilo. Negde u senci tih ljubavnih avantura nalazi se lik indijanske svetice, sjedinjen sa kanadskim nacionalnim duhom. Ko je tu koga prevario i prešao? Da li su Englezi uništili Francuze, Francuzi Indijance, katolici sve njih zajedno, i još bitnije ko je kriv a ko nevin u ljubavnom trouglu, ovaj roman kroz nimalo jednostavnu književnu igru pokušava da odgonetne.
„Divni gubitnici“ su u trenutku objavljivanja dočekani na nož. Potpuno skarednost, blasfemija, uopšte užas, bila je gotovo jednoglasna osuda kritike, ništa manje i publike. S jedne strane, problem je bio u formi. Nalik Džojsovom „Uliksu“, u „Divnim gubitnicima“ ništa nije sigurno i određujuće. Vremenske dimenzije pripovedanja mešaju se u maglovitom reminiscencijama, stilski preokreti su gotovo pa pravilo, pripovedanje je daleko od svega viđenog. Još gore, Koen gazi sve. I moral, i duh vremena, i svaki dobar ukus. On se prosto ruga malograđanima, tome i beskrajne političke tirade, otvoreni homoerotski elementi, seksualnost dovedena do krajnje perverzije. Na sreću, on ne staje na tome. Iza svega toga stoji savršeni stilista. Onaj koji shvata da nas „patnja uči preciznosti“. Ali kako biti precizan u haosu ludila? Pa upravo tako. Uhvatiti preciznu nit ludila. Poigrati se sa njom i dovesti je do vrhunca. Kroz ludilo progovoriti o veri, naciji, ljubavi, patnji… I najviše o krajnjem gubitku. O svemu tome govori ovaj izuzetan roman.
Generacije i generacije će Koena pamtiti po predivnom glasu napuklom od previše duvana i života. U njegovim pesmama pronalaziće utehu posle ljubavnih poraza, u trenucima potištenosti on će ih jedini razumeti. Neće uopšte imati potrebu da gledaju zadrigle njuške političara, popova i propovednika, oni će znati da ih je jedan čovek već opisao. Koen će kao ličnost nestati. Njegove dileme, muke i borbe naprosto više neće biti bitne. Mučni život istinskog umetnika ispunjen bolom smeniće čisto uživanje u plodu prihvatanja tog bola. Baš kao što je to i uradio sam pesnik: „Volim da pričam sa Leonardom / On je dobričina i pastir / Lenji skot koji živi u odelu. / On želi da napiše ljubavnu pesmu / Himnu praštanja / Uputstvo za život sa porazom / Vapaj za svakim ko pati (…)“ I možda je upravo ovaj stih: „uputstvo za život sa porazom“, najbolja odrednica Koenovog životnog puta. A baš o tom porazu govore „Divni gubitnici“. O izgubljenim dušama koje pokušavaju da pronađu spas kroz ljubav i očišćujuću patnju. Samo, spasa nema. Nema ni predaha. Nema ni sreće. Jedino ostaje umetnost.
Vreme je za oproštaj. Ne od vas, dragi Leonarde. Oh, pa vi ćete uvek biti tu. Samo vaše telo nestaje. Ali, ko mari. Tu smo. Malo smeha, puno plača, pa smeha opet. Baš kao i kad ste se oprostili od Merijen. I na kraju, hvala vam. Hvala vam što ste živeli u vremenu u kojem i mi živimo. I hvala vam što ste nam podarili toliko lepote, uprkos boli. Hvala vam, Leonarde, na svemu.
Naslov: Divni gubitnici
Autor: Leonard Koen (1934-2016)
Preveo: Vuk Šećerović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2014
Strana: 262
Čitaonica, mesto za dobre knjige 