Za velikog filozofa Teodora Adorna, pisanje poezije posle Aušvica ne samo da nije moguće, već predstavlja čin varvarizma. Još dalje odlazi Primo Levi za koga je postojanje Dahaua dokaz nepostojanja boga i bilo kakvog smisla. I zaista, čini se da ne postoji događaj u ljudskoj istoriji koji je toliko uzdrmao i promenio ljudsku svest kao što je to bio holokaust. Zverski pokolj šest miliona nevinih ljudi zauvek je izbrisao svaku pomisao na humanost čoveka. Suštinski, anulirao je dobrotu, smisao, boga, raskrinkao do kraja naše porive i ogolio u potpunosti ljudsko biće. Ipak, Adorno je pogrešio. I to srećom. Poezija se i dalje piše, a uspomena na milione nevinih žrtava nikada neće nestati. Prva književna dela o holokaustu su nastala iz pera učesnika i svedoka ove tragedije. Desetine memoarskih dela postali su izvor neugaslog sećanja i svojevrsni vodič kroz pakleni svet holokausta. Takav je dnevnik Ane Frank, jedinstveno svedočanstvo jedne devojčice o progonu Jevreja. O holokaustu je do smrti neumorno pisala još jedna njegova žrtva. Veliki italijanski pisac i hemičar Primo Levi kroz svoja dela (na srpskom su objavljeni „Zar je to čovek“ i „Potonuli i spaseni“), pokušava da odgonetne tajnu holokausta, ono čuveno pitanje – kako se zaboga nešto ovakvo moglo desiti, ali i da od zaborava sačuva žrtve pogroma. Upravo ta uloga čuvara istorijskog sećanja karakteriše prva i najbitnija dela o holokaustu. Ali, vreme neumitno prolazi. Poratni entuzijazam, razvoj tehnologije i promena interesovanja, smeštaju holokaust na marginu interesovanja. Poriv preživljavanja, okretanja glave od nesreće ne bi li se nekako moglo krenuti napred, karakteriše ovo zatišje. I tu opet na scenu stupa književnost. Na prvom mestu treba pomenuti stvaralaštvo mađarskog nobelovca Imre Kertesa. Ako se „Besudbinstvo“ uklapa u onu sliku logorske književnosti, „Kadiš za nerođeno dane“ je problematizovanje postojanja posle iskustva holokausta. Mučni tekst na nešto više od stotinu strana ispituje život sa sećanjem na stradanje i dolazi do gorkog zaključka da bi rađanje deteta u svetu koji je doživeo Aušvic bilo podjednako zločinačko i okrutno kao sam Aušvic. Samo, ta deca se ipak rađaju, noseći u sebi teret mučnog istorijskog nasleđa. Jedno od njih je i veliki izraelski pisac David Grosman.
U središtu romana „Vidi pod: Ljubav“ nalazi se dečak Momik. Sasvim uobičajeni život jednog izraelskog deteta tokom pedesetih godina biće prekinut dolaskom izgubljenog dede Vasermana, preživele žrtve holokausta i predratnog dečijeg pisca. Mučno iskustvo poludelog dede počinje da obuzima dečaka. Kakva je dedina prošlost, odnosno kakva je prošlost svih ljudi koji ga okružuju, Momik pokušava da odgonetne. Još bitnije, šta je to nacistička zver i kako je uništiti, postaje dečakova opsesija. Sada kao sredovečni pisac Momik se hvata u koštac sa tom zveri pričajući povest o velikom piscu Brunu Šulcu i dedi Vasermanu u nacističkom logoru.
Kako pisati o holokaustu znajući da „ostale tragedije mogu da se prevedu na jezik stvarnosti koju poznajemo, Holokaust se ne može prevesti, uprkos nagonu da se iznova pokušava, da se iskusi, da se piščevo telo njime oprži (…)“, pita se David Grosman kroz reči svojih junaka. Pa nikako drugačije nego kroz upravo iskustva tih junaka. Umećući stvarnost u duboko fikcionalne priče, pisac stvara potpuno novi svet za svoje likove. U njemu pravila stvarnog života ne važe. Smrt odbija da uzme jednog jevrejskog zatočenika, okoreli nacista okušava saosećanje, Bruno Šulc ne skončava kao ustreljeni pas. Fantazmagorični svet okružen logorskim žicama i smradom krematorijuma uzvisuje život i odvodi ga negde visoko, tamo gore iznad svake nesreće, a opet paradoksalno sa priznakom te nesreće kao glavne odrednice života.
David Grosman spada u red najznačajnijih izraelskih i svetskih savremenih književnih stvaralaca. Posle završenih studija filozofije, radi kao novinar, ali biva otpušten posle jednog političkog incidenta. Posvećuje se spisateljskom radu, kao i društvenom aktivizmu. Napisao je preko deset romana (na srpskom su objavljeni „Lavlji med“, „Njeno telo zna“, „Do kraja zemlje“ i „Izvan vremena“), nekoliko knjiga za decu, kao i brojne novinske tekstove i eseje. Dobitnik je najvećih svetskih priznanja za književnost, a figurira kao jedan od glavnih kandidata za Nobelovu nagradu. U svojem političkom i društvenom delovanju zastupnik je mirnog rešenja izraelsko-palestinskog sukoba.
Žanrovski odrediti roman „Vidi pod: Ljubav“ gotovo je nemoguće. S jedne strane, to je roman o holokaustu, još preciznije logorska književnost. I tu Grosman briljira. Iskustvo stradanja i smrti izmešteno je izvan svih okvira brutalnosti i užasa, baš kao što to kaže jedan od Grosmanovih junaka: „Vidite, mi smo uvek predstavljali pakao sa ključalom vodom i smolom koja penuša u buradima, sve dok, da izvinite, niste vi došli i pokazali nam kako su bedne bile naše predstave.“ Ipak, ovaj roman je mnogo više priča o iskustvu holokausta, onim ljudima koji moraju da žive sa znanjem da je on postojao. I u tome je njegova veličina. Najjednostavnije rečeno, Grosman pokušava da, uprkos onoj Adornovoj misli, piše posle holokausta. I da to ne bude varvarizam, već jedno izuzetno i umetnički kompleksno delo koje u sebi sadrži toliko bitnu komponentu sećanja, ali i filigranskog literarnog umeća. Čitanje ovog dela je iskustvo koje nijedan čitalac nikada neće zaboraviti, ono posle kojeg će sasvim drugačije posmatrati sebe, svet, život i ponajviše funkciju sećanja. Povrh svega, „Vidi pod: Ljubav“ je duboki humanistički krik; koliko je sećanje, još više je molitva za život posle tog sećanja – ono što pisac izražava u poslednjoj rečenici ovog istinskog remek-dela: „Tražili smo tako malo: da čovek proživi na ovom svetu od rođenja do smrti i da ništa ne zna o ratu.“
Naslov: Vidi pod: Ljubav
Autor: David Grosman (1954-)
Preveo: David Albahari
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2016
Strana: 405
Čitaonica, mesto za dobre knjige 