Naslednici – Vilijem Golding

nasledniciTehnološki razvoj nikada nije bio lak i jednostavan. Donoseći nam bezbroj dobrih stvari, on u isto vreme donosi i poraz pređašnjeg. Strah od nestanka poznatih stvari, onoga po čemu se određuje naš život, pratilac je tog evolutivnog puta. Nigde to nije vidljivije u sadašnjosti nego u raspravi o mogućem nestanku knjiga i književnosti. Da sve bude još gore, ova bojazan dolazi iz pogrešnih razloga. Pokušajmo da ih razložimo. Za dobar deo recipijenata, književnost ima pedagoško-didaktičku ulogu. Otprilike, uloga književnosti je da obrazuje pojedinca najčešće kroz obaveznu školsku lektiru i kasnija čitalačka iskustva. Drugima je literatura eskapizam od odurne stvarnosti u neki bolji, drugačiji i zanimljiviji svet. Da pođemo od prvog. Ukoliko se uloga književnosti ispunjava u njenoj upotrebnoj vrednosti, savremenost nudi mnogo jednostavnije načine za obrazovanje. Više podataka ćemo saznati pretražujući Vikipediju, nego čitajući bilo koji roman. Isto to važi i za eskapističku verziju. Filmovi i serije nam donose mnogo bogatiju vizuelnu predstavu od bilo koje knjige, a pritom ne zahtevaju ni puno truda. Ali to opet ne znači da su ova dva pogleda na ulogu književnosti pogrešna. Daleko od toga, samo što je književnost nešto mnogo više. Ona je pre svega pripovedanje, neutaživa čovekova potreba za pričanjem i prenošenjem svojih iskustava. Isto tako i mogućnost da zaronimo u svet koji nikako drugačije ne bi mogli da osetimo. Koloplet mirisa, boja, beskrajnih događaja i mogućnosti, i najbitnije dubokih unutrašnjih osećaja, dovode do izlaska izvan okvira naših čula i ograničenja. Ne i manje bitno, književnost nam daje mogućnost da saznamo sve o sebi. Dileme i muke, uzmimo samo na primer, Šekspirovih junaka ništa se ne razlikuju od naših. Suštinski, književnost nam pruža dubinski pogled, onaj koji prodire u nas i naše postojanje, koristeći iskustva drugih. To je najbolje izrazio Ivo Andrić rečima: „Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih bar mogao naslutiti, ako ne saznati smisao te istorije.“ Koliko književnost može daleko otići u istraživanju te duboke čovekove nutrine pokazuje nam čuveni Goldingov roman.
Prvi su dani proleća. Pleme koje je tokom zime boravilo na moru, polako se vraća u šume. Predvođeni staricom, oni se bore za preživljavanje, obrazujući zajednicu koja se polako pretvara u porodicu. Traganje za hranom i njeno kasnije deljenje sklopčani su sa prenošenjem slika, tih prvih nadražaja i moglo bi se reći preteča misli. Ali, malo po malo, dolazi propast plemenu. Nestanak predvodnice kao i smrt dvojice muškaraca, ostaviće same Loka i ženu Fa. Da sve bude gore, na njihovu teritoriju dolazi novo pleme. Čudno i nepoznato. Za razliku od njih, ovi ljudi gotovo da nemaju dlake na telu, hodaju samo na dve noge, poseduju oružje, ali i ogromnu surovost. Sukob je neminovan.
Vraćajući se u prve godine čovečanstva, Golding pripoveda o vremenu paleolita. Koristeći se arheološkim otkrićima, on oskudne istorijske podatke pretvara u pravi književni vatromet. Na prvom mestu, Golding bira sasvim neuobičajenu pripovedačku strategiju. Sva poglavlja, izuzev ona poslednja dva, napisana su iz ugla prvobitnog čoveka. Slike okruženja i unutrašnjih preživljavanja, koje mi označavamo rečima, za našeg pretka su samo razuđene predstave. One koje neretko nestaju, nejasne su, čudne i zamućene. Mi malo po malo ulazimo u svet pećinskog čoveka, ali ne kao oni koji vide sve, naprotiv, mi postajemo taj prvobitni čovek. Magloviti svet, nesnalažljivost, ali i isti koren osećaja i dubokih preživljavanja tako postaje naš. Mi osećamo nutrinu tog našeg dalekog pretka, i što je još bitnije mi postajemo on.
Vilijem Golding spada u red najvećih britanskih književnika dvadesetog veka. Otac mu je bio nastavnik, a majka borac za ženska prava. Završava studije književnosti, posle kojih predaje engleski jezik i filozofiju. Za vreme Drugog svetskog rata služio je u mornarici. Njegov prvi roman „Gospodar muva“ je prvobitno odbijen od strane nekoliko izdavača, ali posle objavljivanja (1954) postaje milionski bestseler. Napisao je još deset romana, od kojih se posebno izdvajaju „Zvonik“, „Obred prelaska“ (Bukerova nagrada) i „Pinčer Martin“. Za svoje stvaralaštvo je 1983. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Golding je ostao upamćen i kao izuzetan pesnik i dramski pisac.
Stvarajući „Naslednike“, Golding je uspeo da uradi nešto što retko kom književniku može uspeti. Smeštajući radnju ovog romana u prve godine čovečanstva, on uspeva da nam predoči u potpunosti nepoznato vreme. I ne samo to. Golding nas pretvara u daleke pretke, predočavajući nam kako svet izgleda iz njihovih očiju. S druge strane, pišući ovaj roman Golding svedoči o arhetipskom i univerzalnom. Osećanja straha, sreće, ljubavi i bola, sve je to ono što nas povezuje sa našim dalekim precima. „Život je izvrsno utopljena glad“, Golding ovako karakteriše najveću sreću svojih junaka. Razmislite da li se nešto promenilo u međuvremenu. Da ne pominjemo tek večitu borbu koja karakteriše istoriju ljudske civilizacije. I zato kad vam neko pomene propast književnost, setite se ovog romana i odmahnite rukom. „Naslednici“ su najbolji svedok neograničene i neobuzdane moći književnosti, one snage koju nijedno vreme ne može uništiti.

Naslov: Naslednici
Autor: Vilijem Golding (1911-1993)
Preveo: Marko Mladenović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 224

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s