Koliko god bio precenjen značaj teorijskih pravaca, kao ilustraciju dovoljno je navesti silne teoretičare koji već vekovima sizifovski pokušavaju da realnost spakuju u određeni misaoni ili ideološki sklop, isto tako bi bila krajnja greška teoriju odbaciti kao nevažnu. Iako ponekad u potpunosti odvojena od realnosti, ona utiče na ljudski život. Uzmimo samo za primer teološki pogled na svet, pogotovo onaj dogmatski. Koliko je samo žrtava palo zbog teoloških, moglo bi se bez greške reći čisto teorijskih, sporenja o prirodi Isusa i njegove misije. U dvadeset i prvom veku nam krajnje smešno i besmisleno deluje rasprava da li se Isus smejao za vreme svog života, ali za to se nekada gubila glava, pročitajte samo „Ime ruže“ Umberta Eka. Promislite isto tako koliko je ljudi izgubilo svoj život ako ne zbog neke teorije onda barem pod njenim okriljem. Šta je ideja o nadmoći jedne nacije ili ideologije nad drugom ako ne još jedna nesuvisla teorija? Suštinski, problem nastaje kada se određeni misaoni sklop, nazovimo ga teorijom, proglasi za potpunu istinu i nešto određujuće za celi svet. I baš zbog toga je pojava postmoderne bitna i dragocena. Njen značaj se ne iscrpljuje u formi, nikako ne, glavni doprinos postmoderne i ono po čemu će ostati upamćena jeste, da citiramo Ničea, preispitivanje svih vrednosti. Upravo taj otklon od autoriteta plod je duha vremena. Iskustvo dva krvava rata, i jednog i drugog nastalog iz ideološko-nacionalnih razloga doveo je do traganja za korenima tih ideologija. Staro idealističko shvatanje sveta sada biva u potpunosti odbačeno. Ne postoje autoriteti. Ne postoji ništa što ne bi moglo biti podvedeno pod sumnju. I tako dolazimo do Deride i dekonstrukcije. Jednostavnost nestaje, a ljudska misao počinje da se posmatra kao sukob različitih ideja i stremljenja. Uticaj filozofske dekonstrukcije i postmoderne na razičite umetničke i naučne pravce je nemerljiv. Književnost, arhitektura, slikarstvo, sve su to oblasti u kojima je postmoderna postala izuzetna bitna. Čak i za istoriju. Najbolje nam to pokazuje Hauard Zin.
Prateći istoriju Sjedinjenih Američkih Država od Kolumbovog dolaska 1492. godine do epohe Džordža Buša, Hauard Zin piše sasvim neuobičajenu hroniku sedam vekova. Tako ćete u ovoj obimnoj studiji saznati sudbinu indijanskih plemena i njihovo kasnije stradanje, pred vama će se prikazati tragične i bolne priče crnačkih robova, prisustvovaćete svakodnevnom životu običnih ljudi, pralja, radnika u rudnicima, majki na socijalnoj pomoći… Na onoj drugoj strani će vas čekati priče o bogatašima i njihovom usponu. Ali to neće biti bajke, već otrežnjujuće pripovesti o beskrupuloznosti koja se graniči sa sociopatijom. Gledaćete i državu koja je sluškinja tih beskrupuloznika i njihova zaštitnica. I najbitnije, čitaćete povest o pobuni običnog čoveka protiv tog zla.
Hauard Zin na početku ove studije govori: „Istorija bilo koje zemlje, prikazana kao istorija porodice, prikriva žestoke sukobe interesa (…) A u takvom svetu sukobu, svetu žrtava i krvnika, posao je mislećih ljudi, kao što je istakao Alber Kami, da ne budemo na strani krvnika.“ I, zaista, Zin staje na stranu onih poniženih i uvređenih. Ali to opet ne znači da je objektivnost izgubljena, naprotiv, umesto pogleda na zvaničnu verziju istine sada se pažnja prebacuje na sudbine tragično zapostavljenih društvenih grupa u istorijskoj nauci. Što je još bitnije, ova obimom velika (na gotovo osamsto strana) studija pleni svojim izuzetnim stilom i pitkošću. Odbacujući suvoparna istorijska i teorijska razglabanja, autor gotovo svaku pojavu ili događaj ilustruje sa odlomcima iz memoara svedoka, književnih dela i novinskih članaka, dajući tako istorijskim podacima potkrepljenje i uporište. Treba pomenuti i opširnu bibliografiju koja je sjajni izvor za dalje proučavanje američke istorije.
Hauard Zin, jedan od najvećih američkih istoričara dvadesetog veka, rođen je u jevrejskoj emigrantskoj porodici. Kao mladić se bori u Drugom svetskom ratu, što će postati kasniji koren njegovog antimilitarizma. U posleratnom periodu završio je studije i doktorirao na Univerzitetu Kolumbija. Dobar deo svoje naučne karijere provodi kao profesor političkih nauka na Univerzitetu u Bostonu. Napisao je preko dvadeset studija (najčešće o istoriji crnačkog pokreta za oslobođenje, radničkim pobunama i mirovnom aktivizmu), tri drame i autobiografiju „Ne možeš biti neutralan u zahuktalom vozu“. Za svoje stvaralaštvo je dobio niz značajnih priznanja, a njegovi radovi su postali osnov za nove pravce u istorijskim istraživanjima. Preminuo je 2010. godine.
Za Hauarda Zina su storije o prelomnim događajima i velikim liderima apsolutno nezanimljive i nebitne. Njegovo polje istraživanja su posledice koje ti događaji i lideri ostavljaju u nasleđe jednoj zemlji i narodu. Ona stara priča o Americi kao zemlji mogućnosti sada pokazuje svoje drugo lice. Amerika je za Zina istorija konflikta, sukoba i nepravde koja neprestano tinja. Negirajući ono otužno pozivanje na istorijsku objektivnost, on dekonstruiše pojam istorije. To više nije svetla povest o uspinjanju jedne nacije, pred nama je priča o onoj tihoj većini kojoj je oduzet glas i što je još gore čije je postojanje izbrisano iz istorijskog sećanja. Obraćajući posebnu pažnju na one uvređene i ponižene, i još bitnije na one koji su se pobunili protiv odurnog sistema, Hauard Zin stvara potpuno novi pogled na istoriju: „Prizvati to u sećanje znači podsetiti ljude na ono što bi vodeći krugovi voleli da zaborave – na ogromnu sposobnost navodno nemoćnih ljudi da se odupru, sposobnost navodno zadovoljnih ljudi da zahtevaju promenu. Razotkriti takvu istoriju znači pronaći moćnu ljudsku pobudu za učvršćivanjem ljudskosti čoveka.“
Naslov: Narodna istorija SAD-a
Autor: Hauard Zin (1922-2010)
Preveo: Snježan Hasnaš
Izdavač: VBZ, Beograd, 2013
Strana: 792
Čitaonica, mesto za dobre knjige 