„Kad čitamo dobru pripovetku mi na svašta pre pomišljamo nego na način na koji je nastala, na trud kojim je sagrađena“, Ivo Andrić ostavlja zapisano u svojim „Sveskama“. I zaista, pisanje se često posmatra kao magijski trenutak, a pisac kao demijurg koji je u stanju da za čas iz sebe izvuče i na svet donose jedan potpuno novi svet. Naravno, to se ne odnosi na loše pisce. Rđav stil, promašena forma ili kompozicija, nedostaci i rupe u tekstu, sve to pokazuje koliko je pisanje u stvari ozbiljan posao. Paradoksalno, mi čitajući loše napisanu literaturu tek tad to shvatamo. Kod onih sjajnih dela, tamo gde je stil, forma i kompozicija dovedena do svog vrhunca, to pitanje se ne pokreće. Zavarani savršenstvom mi mislimo da je ono nastalo samo po sebi, da je prosto takvo i nemoguće da bude drugačije. Zalaženje u svet koji stoji iza napisanog, ipak je težak zadatak. Čuvajući tajne „zanata“, često i sami pisci skrivaju predistoriju svojih dela. S namerom ili bez nje, gotovo da je svejedno, oni kao da namerno podstiču mistifikaciju svog stvaralaštva. O čitaocima, i to sa retkim izuzecima, ne treba trošiti reči. Za njih je književnost onaj finalni proizvod, otprilike kao mleko kupljeno u super-marketu. Ko će se zamlaćivati s procesom koji je bio potreban da to mleko stigne do police. Na nesreću, tu ni književni kritičari ne pomažu mnogo. Fokusirani na značenje koje oni pridaju određenom delu, a ne šta to delo zaista po svojoj suštini predstavlja, kritika gotovo da ne mari za dubinu. Čak i onda kada ta istraživanja uslede, ona se gotovo po pravilu odnose na piščev lični život i traganje za događajima, čitaj prljavštinama, koji stoje u senci tog dela. Stoga su od neprocenjivog značaja tekstovi u kojima pisci razlažu proces svog rada. Tako ćete, recimo, iz zapisa Margaret Jursenar shvatiti koliko je bilo potrebno decenija pomnog istraživanja i pisanja da se stvore remek-dela „Hadrijanovi memoari“ i „Crna mena“. Ne razlikuje se ni Pekić. Čitajući njegove dnevnike vi počinjete da shvatate koliko je truda i upornosti trebalo za pisanje „Zlatnog runa“. U pojedinim slučajevima postoje i druge vrste tekstova u kojima pisci ukazuju na predistoriju svog stvaralaštva. U njima se kao u nekakvom programskom načelu – setite se smo čuvenog pisma F. M. Dostojevskog bratu kad je imao osamnaest godina i rečenice: „Čovek je tajna, ako je budeš odgonetao celog života, ne govori da si izgubio vreme“ – nazire smisao njihovog pisanja. Jedan od tih tekstova je i doktorska teza Ive Andrića.
Da bi u potpunosti razložio kasniju tezu o duhovnom životu porobljene Bosne, Andrić na početku ovog rada zalazi u njenu daleku prošlost. Kroz prikaz života bosanskog kraljevstva, te stalne tenzije između zvanične verzije hrišćanstva i bogumilstva, polako se stiče slika o zemlji koja će lako potpasti pod ropstvo. I ono dolazi. Tursko osvajanje Bosne pretvara je u novi svet. Jedno potpuno raspolućeno društvo sa bogatom i svemoćnom kastom i ogromnom većinom poniženih i potpuno osiromašenih ljudi. Da sve bude gore, to ropstvo dovodi i do potpunog kulturnog kraha. Duhovni život je zamro, a samo one retke iskre u porobljenim narodima osvetljavaju pomrčinu. O njima Andrić progovara i čuva ih od zaborava.
Nastala kao doktorska teza na Univerzitetu u Gracu, ova studija je mnogo više od jednog istorijskog rada. Na prvom mestu, mora se pomenuti stil. Ne odbacujući formu naučnog dela, Andrić ubacuje literarne elemente. Pojedini delovi teze čitaju se sa lakoćom i uživanjem koja se meri sa najboljim književnim delima. Takođe, u njoj su pohranjeni svi oni sada već poprilično izgrađeni piščevi stilski i životni stavovi. Tada već proslavljeni pripovedač, naime Andrić piše tezu 1924. u trideset i drugoj godini života, daje sublimaciju svojih spisateljskih ali i eruditskih sposobnosti. Kako god je čitali, da li kao naučno ili literarno delo, ova studija zavređuje pažnju i divljenje.
Ivo Andrić, najveći jugoslovenski i srpski pripovedač i romansijer dvadesetog veka, je rođen u Dolcu kod Travnika. Još u detinjstvu spoznaje bedu usled smrti oca, koja će ga pratiti do zrelog doba. Kao mladić je bio aktivan član revolucionarne grupe „Mlada Bosna“, za šta je i robijao. U kasnijem periodu, gradi karijeru na dva koloseka. Aktivni je diplomata i predstavnik Kraljevine Jugoslavije u nekoliko zemalja, ali i plodni književni stvaralac. Za vreme Drugog svetskog rata će napisati svoja tri najznačajnija dela „Na Drini ćupriju“, „Travničku hroniku“ i „Gospođicu“. Posleratni period obeležava njegov novi društveni angažman i potpuni književni trijumf, krunisan Nobelovom nagradom. Našoj literaturi je pored nekoliko istaknutih romana ostavio stotine pripovedaka, desetine novela, mnoštvo lirskih i meditativnih zapisa, pesama i eseja.
Andrićev pogled na Bosnu pod turskom vladavinom je mračan i krajnje pesimističan. On u tezi ne pronalazi ni jednu jedinu svetlu tačku turske uprave, pa bio to kulturni, ekonomski ili civilizacijski čin. Porobljena Bosna je za Andrića mesto potpunog sloma svih humanističkih vrednosti. I baš zbog takve ocene, Andrić je često osporavan kao islamofob i mrzitelj bosanskih muslimana. Ali to prosto nije istina. On sam u tezi navodi da njegov cilj nije kritika islama već prikaz posledica koje je jedna krajnje surova ekspanzionistička politika ostavila na istoriju Bosne. Borba protiv zla, gnušanje nad tamnim vilajetom u kojem je ugašena svaka ljudskost, tako postaje dominanta tema ovog Andrićevog rada. I ne samo njega. U većom delu Andrićevog književnog stvaralaštva ta slika je ista. Krajnje pesimistični prikaz porobljenog sveta, tamo gde je zlo nekažnjivo a nepravda sveprisutna. Stoga je i ova teza značajna kao prethodnica njegovih dela, ali i kao prikaz onih dubokih Andrićevih stavova i istraživanja koji će dovesti do kasnije kolosalne književne karijere.
Naslov: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine
Autor: Ivo Andrić (1892-1975)
Preveo: Zoran Konstantinović
Izdavač: Zadužbina „Petar Kočić“, Banja Luka – Beograd, 2012
Strana: 190
Čitaonica, mesto za dobre knjige 