Sve ptice pevaju – Ivi Vajld

Ono što nikada ne bismo priznali, ili bi to bilo praćeno bezbrojnim opravdanjima i razlaganjima, jeste naše uskogrudo gledanje na stvarnost i svet oko sebe. Naučeni od mladosti određenim obrascima ponašanja, gde god da krenemo izgleda da ne možemo pobegnemo od porodice, mi svoje svetonazore određujemo na osnovu tih prvobitnih iskustava koje ćemo kasnije samo nadograđivati. I sve bi to bilo u redu da oni nisu zasnovani na strahovima, neretko iluzijama i što je još gore na stereotipima. Krajnja posledica je gledanje sveta iz uske vizure, koju nesrećom smatramo za jedinu ispravnu i određujuću. Nabrajanje takvih pogleda bi oduzelo isuviše vremena, da ne pričamo tek o prostoru, tako da ćemo pomenuti samo one najbitnije. Na prvom mestu, to je posmatranje sveta iz najprimitivnijeg ugla. Baš kao na primeru onog čuvenog afričkog plemena i njihovog razumevanja sveta. Da ga ponovimo – dobro je kad mi upadnemo u tuđe pleme, silujemo njihove žene, otmemo stoku i pobijemo sve muškarce; loše je kad oni nama to urade (podseća li vas ovo možda na istoriju balkanskih plemena?). Onaj drugi jeste prihvatanje postojanja drugačijeg, ali bez saučestvovanja. Otprilike, sve je to lepo, možda i istina, ali moj stav je to i to. I naravno onaj treći, i najređi, jeste pokušaj da se u uđe u unutrašnji svet drugog čoveka ne bi li se on tako razumeo. Podrazumeva se da je ovo najteže. Pored inteligencije, da se ne lažemo veći deo ljudske populacije čine potpuni idioti, potrebna je ogromna doza empatičnosti, kao i odustajanja od egoizma. I upravo je ovo jedna od najvećih draži književnosti. Taj ulazak u drugi svet, onaj koji nikako drugačije ne bismo mogli da osetimo izuzev kroz literaturu. Tako ćemo čitajući, dobru podrazumeva se, književnost upoznati ne samo daleke svetove i ljude koji u njima žive već ih i shvatiti. Razumećemo i ono što nikada ne bismo mogli da razumemo. Neka to bude ubica kao Raskoljnikov iz „Zločina i kazne“ Dostojevskog ili pak žena koja je ubila svoje dete kao u romanu „Voljena“ nobelovke Toni Morison. Ali ne samo to. Književnost potpomaže da shvatimo nama čudne ljude, svejedno je da li su to osobenjaci ili pak oni sa drugačijim stavovima. Baš kao što to čini Ivi Vajld.
U središtu romana „Sve ptice pevaju“ nalazi se sudbina devojke Džejk. Nastanjena na malenom engleskom ostrvu ona svoje dane preživljava u potpunoj osami. Društvo joj pravi pas, sa imenom Pas, i stado ovaca. Ali nešto čudno počinje da se događa. Jedna za drugom njene ovce bivaju ubijene. Da sve bude gore, na farmi se pojavljuje ostareli hipik Lojd koji junakinji donosi novi nemir. Klupko počinje da se odmotava i pred čitaocima se prikazuje slika životnog puta Džejk. Ona je poreklom iz daleke Australije. A tamo ne samo da se odigralo njeno detinjstvo, već i silni događaji koji su preokrenuli njenu sudbinu i odveli je do krajnjeg osobenjaštva i ovog engleskog ostrva.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je autorkin stil. Rečenice u ovom romanu neretko svojim sjajnim ritmom podsećaju na najblistaviju poeziju. Još bitnije, rečenice su to koje silinom i ništa manje potpunom ogoljenošću izazivaju patos, na sreću bez imalo patetike. To biva još više naglašeno savršeno vođenom naracijom, ali i kompozicijom kojoj se ne može naći pandan. Tako nas Ivi Vajld iz poglavlja u poglavlje premešta iz jednog u drugi svet. Na jednoj strani je Engleska, na onoj drugoj Australija. Najfascinantnije je što je redosled pripovedanja obrnut. Zaboravite onu standardnu naraciju. U slučaju ovog romana događaji kreću iz najbliže prošlosti, pomerajući se kako radnja odmiče ka dubljoj prošlosti, onoj u kojoj se krije tragični zametak priče. Ova izmenjena pripovedačka strategija svedoči ne samo o talentu Ivi Vajld, nego i o beskonačnim mogućnostima pripovedanja i izmenama forme, onda kada nam se učinilo da je u književnosti već sve viđeno.
Ivi Vajld po mnogima predstavlja jednu od najvećih nada novije engleske proze. Detinjstvo je provela u Australiji, što će postati njena dominanta književna tema. Završila je studije umetnosti i dizajna na Univerzitetu u Londonu. Njen prvenac „Iza ognja dođe glas tih i tanak“ (2009) donosi priču o sudbini dvojice ljudi koji pokušaju da pobegnu od svoje mučne prošlosti. Drugi roman Ivi Vajld „Sve ptice pevaju“ dobio je Evropsku nagradu za književnost, kao i niz značajnih priznanja. Pored ova dva romana, objavila je i nekoliko zapaženih priča. Živi u Pekamu gde vodi malu gradsku knjižaru.
Ivi Vajld slika život onakvim kakav on jeste. U njemu nema mnogo ulepšavanja i kićenja. Takva je i sudbina Džejk. Pogrešni prvobitni izbori dovode do kasnije tragedije. I nema tu mnogo kukanja. Nema ni izbora. Treba odživeti tragediju od života koji joj je namenjen. Ali takav život ostavlja posledice. U njenom slučaju to je potpuna zatvorenost u sebe. Sve to rezultira posmatranjem Džejk od strane okoline kao osobenjaka i čudaka. Šta se iza toga krije, to već nije njihova stvar. A Ivi Vajld baš to otkriva. Kroz ovaj čudesni roman ona skida koprenu sa samoće, pričajući kakve nesreće ponekad stoje iza naše zatvorenosti. Čitajući ovaj roman, vi ćete shvatiti Džejk. Ali ne samo nju. Shvatićete sudbine ljudi koji su odbegli od sveta ne zato što to žele, nego zato što moraju. Vi nećete videti samo spoljnu sliku, videćete unutrašnjost koja će možda izazvati gađenje i muk ali onu koju ćete razumeti. I to je čudesna moć književnosti i njena uloga u razumevanju drugih. Ona o kojoj piše besmrtna Harper Li: „Ne možeš da razumeš osobu dok ne sagledaš stvari iz njenog ugla… Dok se ne uvučeš u njenu kožu i prošetaš se u njoj“. Baš to nam pruža Ivi Vajld.

Naslov: Sve ptice pevaju
Autor: Ivi Vajld (1980-)
Preveo: Đorđe Tomić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 219