Životinjsko carstvo – David Albahari

Da ništa bolje i uspešnije na ovom svetu ne uspeva da raste od zla, pokazuje nam istorija. Ratovi, genocidi, pogromi, inkvizicije… Ko je za to kriv? Zlo, naravno. Ali odakle ono dolazi, pitanje je svih pitanja. Za dobar deo ljudi, zlo proizilazi iz demonske sile, one koja je iznikla iz prvobitnog izopačenja i pobune protiv boga. Predstavlja idealni alibi, ništa manje i sredstvo za pokornost čoveka. Da pokušamo da to razložimo. Čovek po svojoj prirodi nije zao, po religiji (posebno u judeo-hrišćanstvu) to nije ni moguće jer u slučaju da je čovek takav onda je i bog koji ga je stvorio zao. Dakle, potrebno je nešto što čoveka nagoni na zlo. Idealno rešenje, demonska sila. Na jednoj strani je dobro – razume se bog i njegovi zemaljski predstavnici, na onoj drugoj demon koji dovodi do čovekove grešnosti. Ovu paradigmu, koja i danas žilavo opstaje, vreme je počelo da nagriza. Prvi udarac joj je zadao Darvin, a onaj odlučujući Frojd. Upravo je Frojd demonsko izmestio iz viših sfera i otkrio ga u nama, označivši ga kao id. On je ništa drugo nego prostor nagonske energije potpuno nedostupne svesti, koji dovodi do najvećeg zla ukoliko se ne artikuliše. I upravo to divljanje ida, sa svojim grotesknim vrhuncem u Drugom svetskom ratu, je kasnije dovelo do novih teorija. Najčuvenija je ona Hane Arent o banalnosti zla. Za Hanu Arent zlo ne mora da bude demonsko ili patološko, ponekad je dovoljna tupost čoveka i njegovo slepo pokoravanje zakonu. I polako dolazimo do poente. Zlo svakako može da hara, patologija je često nezaustavljiva odakle god ona došla ali njen intenzitet zavisi od okruženja. Od onih ljudi koji zlo prihvataju. To je najvidljivije u totalitarnim režimima. Tu je uvek represivni aparat, tu su i poslušnici vlasti, ali ogromnu većinu čine ljudi koji su izabrali da ćute i da se zlu ne suprotstave. I potpuno je svejedno da li je to iz straha ili želje da se sačuvaju život i privilegije. Oni okreću glavu, praveći se da zlo ne postoji. Tako mu otvaraju put i omogućavaju da uzraste sve dok i njih na kraju ne proždere. O baš tome David Albahari piše u romanu „Životinjsko carstvo“.
Radnja ovog romana smeštena je u dve vremenske i prostorne dimenzije. Na jednoj strani je sadašnjost i Kanada, gde živi pripovedač, a na onoj drugoj prošlost. U pitanju su sedamdesete u socijalističkoj Jugoslaviji. I upravo u tu prošlost nas vraća pripovedač upoznajući nas sa družinom, petoricom nerazdvojnih mladića. Srbin i Albanac sa Kosova, pripovedač i njegov prijatelj iz Beograda, i zagonetni Dimitrije Donkić – čine družinu na odsluženju vojnog roka u Banja Luci. Zvuči idilično, samo što je daleko od toga. Dimitrije počinje da pokazuje svoje sadističko lice odvodeći ovu družinu do potpune propasti. Onu koja svoj vrhunac doživljava u Kanadi kada se posle nekoliko decenija ponovo susretnu Dimitrije i pripovedač.
„Životinjsko carstvo“ je izuzetan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. S one stilske strane, Albahari svoj spisateljski talenat dovodi do maksimuma. Pripovedačke strategije se neprestano smenjuju, naracija je u jednom trenu raspričana, u onom drugom stegnuta i opora, ponekad razuđena, neretko filozofska i na granici esejistike. I sve se to ipak pretvara na kraju u skladnu i koherentnu celinu. Takva je i kompozicija, koja se bez preterivanja može označiti kao vrhunac Albaharijevog dosadašnjeg stvaralaštva. Igrajući se sa formom, on uspeva da podvede pod sumnju čitavu priču i identitet pripovedača. Najjednostavnije rečeno, on stvara priču ali je i razara. Gotovo kao u „Bledoj vatri“ Nabokova (koja je sigurno Albaharijev uzor), ništa nije sigurno. Kako to sam pisac kaže: „ (…) priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu – ili sa pričom ili sa istinom.“
David Albahari spada u red najznačajnijih savremenih srpskih pripovedača i romansijera. Debitovao je sa zbirkom priča „Porodično vreme“ (1973) i do sada objavio preko trideset književnih dela. Posebno se ističu zbirke priča „Opis smrti“ (Andrićeva nagrada) i „Pelerina“ (nagrada „Branko Ćopić“), kao i romani „Mamac“ („NIN-ova“ nagrada i nekoliko internacionalnih priznanja), „Pijavice“, „Gec i Majer“… Preveo je na srpski veliki broj književnih dela (dovoljno je pomenuti prevode Nabokova i Grosmana). Dobar deo svoje profesionalne karijere je proveo kao novinar i urednik, a od 1994. godine živi u Kanadi.
O čemu Albahari piše, pitanje je koje se neminovno postavlja. Da li je to prelom sadašnjosti i prošlosti? Ili priča o gorkom izbeglištvu? Storija o socijalističkoj Jugoslaviji i svim našim zabludama? Odgovor je o svemu tome. Albahari uspeva da na nešto više od stotinu strana iznese i prošlost i sadašnjost, da ih prelomi i sastavi u jednu celinu. Da progovori o studentskim protestima 1968. godine, ratovima tokom devedesetih, iskustvu izbeglištva… I ponajviše o zlu. Iako je Dimitrije Donkić, taj gotovo demonski lik i prototip totalitarizma: „Stvari su onakve kako ih ja opisujem, (…) odnosno, jednostavno rečeno, stanje stvari je u mojoj nadležnosti“, izvor zla, ova priča nije o njemu. Albahari govori o prihvatanju zla i kakve razorne posledice to prihvatanje ostavlja. A sve to kroz varljivo, nepostojano i mučno sećanje, ono što pripovedač izražava rečima: „Tako je lepo zaboravljati, rekao sam pred svima, tako lako u poređenju sa svim onim što moraš da naučiš da bi umeo dobro da pamtiš.“

Naslov: Životinjsko carstvo
Autor: David Albahari (1948-)
Izdavač: Čarobna knjiga, Beograd, 2015
Strana: 128

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s