Atlas oblaka – Dejvid Mičel

Danas, u dvadeset i prvom veku, u vremenu u kojem se prosečni životni vek povećao skoro dvostruko u odnosu na ne tako daleku prošlost, kada nekada smrtonosne bolesti predstavljaju lako rešiv problem, kada je razvoj tehnologije i komunikacije doživeo svoj vrhunac, u vremenu u kojem je sasvim lako doći do bilo kakve informacije i znanja, imamo li pravo da sumnjamo u našu civilizaciju? Da li je čovečanstvo doseglo svoj zenit, a naša planeta postala zaista onaj Lajbnicov „najbolji svet od svih mogućih svetova“? Za one koji se nalaze na pobedničkoj strani, ovo je čista istina. Ali ni to ne mora ništa da znači. Pobednicima je njihov svet uvek najbolji od svih svetova. Ne morate ići isuviše daleko, dovoljno je samo da se prisetite samozadovoljstva jugoslovenskih socijalističkih aparatčika i njihove uverenosti da bolji svet od njihovog sistema ne može da postoji. No, da se vratimo u savremenost. Šta stoji iza ovog razvoja? Suštinski, šta pokreće današnji svet? To je odsustvo svih ideja. Ili bar ideja onako kako su one bile viđene u prošlosti. Nekadašnji snovi čovečanstva da će određena vera (ili njen način primene), nacija, ideološki program ili čista ideja doneti boljitak, smenjeni su sa jednom idejom. Naravno, ako i nju posmatrate kao ideju. U pitanju je čista i bezobzirna moć koja menja naše poimanje sveta. Jedina ideja i svetonazor tako postaje način upravljavanja. I polako dolazimo do današnjeg sveta. Igrališta beskrupuloznika. Da li se to razlikuje od prošlosti? I da, i ne. Suština je uvek bila ona Ničeova „volja za moć“. Samo što su ideje nekada bile kakav-takav korektiv. Pomalo anestezija i još više uverenje da naš život nije baš toliko besmislen i surov. U današnjici ideja više nema. Ljudski život je krajnje materijalizovan. Dobili ste prednosti, one sa početka teksta, ali živite u džungli u kojoj morate da se borite za svoje mesto i upravo te privilegije. Vrlina postaje sebičnost, baš kao u onom čuvenom delu Ajn Rend. Beskrupuloznost jedini način života. Gde će nas to odvesti, pitanje je koje se neminovno postavlja. Odgovor na to je pokušao da dâ Dejvid Mičel.
Roman „Atlas oblaka“ je sastavljen iz šest celina. U onoj prvoj „Pacifički dnevnik Adama Juinga“ prisustvujemo kolonizaciji pacifičkih ostrva i pomorskim avanturama u devetnaestom veku. Sledeća celina „Pisma iz Zedelgema“ nas prebacuje u tridesete godine dvadesetog veka. Mladi Englez upoznaje svog muzičkog uzora, čuvenog kompozitora Ersa, i postaje njegov sekretar. Treća celina „Poluživoti: Prvi slučaj Luize Rej“ prati začetak (zlo)upotrebe nuklearne energije u mirnodopske svrhe. „Paklene muke Timotija Kevendiša“ govore o sudbini izdavača koji je igrom sudbine završio u staračkom domu. Peta celina „Sonmi ~ 451 i njen orison“ distopijska je priča o budućoj civilizaciji. Genetski modifikovani ljudi postaju robovi elite. Poslednja celina „Slušin Gazi svo pos toga“ je krajnja i postapokaliptična slika. Naša civilizacija je uništena, a ljudska vrsta se načinom života ponovo vraća u praistoriju.
Pre bilo čega mora se pomenuti kompozicija ovoga romana. Dejvid Mičel je sasvim sigurno pomerio granice književnosti koje smo do sada poznavali. Šest zasebnih celina, i to svaka smeštena u različite prostorne i vremenske dimenzije, nalikuju na slagalicu. Svaka se nastavlja jedna na drugu tvoreći jedinstvenu celinu. Koliko je ovo težak zadatak govori njihova potpuna divergentnost. A ona biva još više pojačana stilom. Od prve dve celine napisane u duhu dnevničkih i epistolarnih romana devetnaestog i dvadesetog veka, preko trilera, modernog romana, distopije, pa sve do izmišljanja potpuno novog jezika u poslednjoj celini, Dejvid Mičel pokazuje spisateljski talenat kakav se retko viđa. Zahvaljujući sjajnom prevodu Gorana Kapetanovića te stilske nijanse mogu da se osete i u srpskom izdanju romana.
Dejvid Mičel, po mnogima jedan od najvećih engleskih pisaca današnjice, je rođen u Sautportu u Velikoj Britaniji. Studira englesku i američku književnost, a po završenim studijama se preseljava u Japan. U Hirošimi boravi osam godina, gde predaje engleski jezik. Njegov prvenac „Ghostwritten” (1999) izaziva veliku pažnju kritike, dok mu slavu donosi „Atlas oblaka“. Ovaj roman je ušao u najuži izbor za Bukerovu nagradu, a od Mičela stvara ikonu nove engleske proze i bestseler pisca. Do sada je objavio sedam romana (na srpskom su pored „Atlasa oblaka“ objavljeni „Nevidljivi sati“ i „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“), nekoliko zbirki priča i eseja. Živi u Irskoj.
Koliko god se trudili, „Atlasu oblaka“ se ne može pronaći mana. Savršena stilska rešenja, nenadmašna kompozicija, sjajna psihologizacija likova, sve su to odlike Mičelove proze. Ne i manje bitno, Mičel je pisac ideja. I to, na sreću, ne banalnih kako to obično biva. On na najelegantniji mogući način oblikuje svoje likove, a onda kroz njih počinje da otkriva dublji, onaj idejni sloj. „Atlas oblaka“ je priča o sadašnjem svetu smeštena u prošlost, sadašnjost i budućnost. Ona otkriva korene naše sebičnosti i pohlepe kao i gde će nas ta pohlepa odvesti, a sve preko različitih priča gde je volja za moć jedini pokretač života. Turobna je to i gotovo entropična vizija naše civilizacije. Najbolje je izražava jedan Mičelov junak: „(…) jednog lepog dana, isključivo grabljivački svet prožderaće sebe sama. (…) U pojedincu, sebičnost ruži dušu; za ljudsku vrstu, sebičnost je istrebljenje.“

Naslov: Atlas oblaka
Autor: Dejvid Mičel (1969-)
Preveo: Goran Kapetanović
Izdavač: Laguna, Beograd, 2008
Strana: 552

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s