Izgubljena reč – Oja Bajdar

Uloga stereotipa u poimanju stvarnosti, iako to možda ne želimo da priznamo, je neretko odlučujuća. Šta je njihov koren nije teško prokljuviti. Posledica su pre svega lenjosti u prosuđivanju, naše želje da svet oko sebe pretočimo u lako razumljive pojmove. Suštinski, stereotipi su pojednostavljenje i svođenje višeznačnosti na meru koju nam odgovara. Ljudski i sasvim razumljivo. Ali koliko god delovali privlačno, stereotipi predstavljaju veliku opasnost zato što se odnose na veće skupine, pa bile to verske, etničke ili socijalne grupe. Tako mi preko njih određenoj grupaciji pridajemo svoja, neretko pogrešna, značenja. Stereotipi mogu benigni, kao što su recimo sveprisutni vicevi (Bosanci su glupi, Piroćanci škrti, Vojvođani usporeni…), ali i izuzetno opasni. Krajnja posledica stereotipa je bila holokaust. Zahvaljujući njima ropstvo je vekovima opstajalo. I dan-danas, brojni su oni koji veruju u superiornost svoje rase ili nacije nad drugom, a sve to zahvaljujući stereotipima. Tako ćete čak i u sadašnjoj Srbiji susresti mrzitelje Jevreja koji nisu nijednog jedinog Jevrejina u životu sreli, a da opet u toj mržnji istrajavaju. Da ne pričamo tek o skorašnjim ratovima i generalizacijama „neprijatelja“. Tako su svi Hrvati ustaše, a koliko je ovo glupo dovoljno je pomenuti samo Ivana Gorana Kovačića. Ništa manje žrtve ove generalizacije nisu ni ostale nacije. Britanci su hladni, Francuzi proždrljivi, Italijani zavodnici, Turci još uvek u šalvarama… Upravo takvo poimanje Turske je naša tema. Istorija petovekovnog srpsko-turskog zajedničkog života (ili ropstva ako vam je tako draže) je ostavila bogato nasleđe. Od sveprisutnih turskih reči, fraza, jela, narodnih predanja, pa sve do mentaliteta. Zahvaljujući tome mi mislimo da poznajemo Tursku. Ali, ipak, grešimo. Naše znanje se oslanja na otomansko nasleđe, davno prohujalu prošlost, kome potpomože i buđenje neosmanizma u Turskoj. Tako mi Tursku posmatramo kao Osmansko carstvo, a Turke kao rasno i kulturno inferiorne istočnjake. O jednoj drugoj i nama poprilično nepoznatoj Turskoj piše Oja Bajdar.
U središtu romana „Izgubljena reč“ nalazi se sudbina bračnog para, Omera i Elif Eren. Uspešni, duboko nadareni i talentovani ljudi – Omer je poznati pisac, a Elif naučnica – se nalaze pred životnom prekretnicom. Njihov brak, zahvaljujući otuđenom sinu, polako počinje da se kruni. Mi na početku romana tome prisustvujemo, kao i njihovom odlasku na različite strane. Elif kreće na sever Evrope, tamo gde se skriva njihov sin zgađen mržnjom i ludilom sadašnjeg sveta, dok Omer polazi na istok Turske, u poprište višedecenijskog sukoba Turaka i Kurda. Kroz susrete sa različitim ljudima, ali i kroz preispitivanje sopstvenih stavova, njih dvoje ponovo pronalaze ono što su izgubili.
„Izgubljena reč“ je roman koji pleni koliko stilom, još više svojom kompozicijom. Njegova naracija se najbolje može odrediti kao nelinearna. Prelazeći sa jednog vremena na drugo, čas kopajući po prošlost, čas otkrivajući sadašnjost, Oja Bajdar sastavlja čudesno delo koje zahteva čitaočevu koncetraciju, ali i za taj trud bogato nagrađuje. Spoljni događaji prelamaju se u svesti junaka romana, tako da mi možemo da vidimo okolnosti ali i posledice koje ti događaji izazivaju. Posebna poslastica je što su junaci romana vrsni intelektualci, tako da mi uranjamo u svet dubokih opservacija o suštini ljudskog bića, ali i o društvenim i istorijskim zbivanjima. Pred nama se nalazi drugačija Turska i njena istorija, daleka od svakog stereotipa, ona koju tek treba da upoznamo: „Čitava jedna mladost… Patnje, žestoki napori koji su pretvarali poteškoće u nadu u bolje sutra, vera da su u našim rukama ključevi svetle budućnosti celog čovečanstva, a ne samo ove države, san o revoluciji koji nam pali srca i greje krv. Bili smo naivna, poletna deca koja se razdragano bacaju u plamen još uvek ne znajući da vatra prži.“
Oja Bajdar spada u red najznačajnih turskih savremenih pisaca. Još kao srednjoškolka objavljuje roman „Alah je zaboravio svoju decu“ koji joj donosi velike kontroverze i napade. Još veću reakciju izaziva njena doktorska teza o turskoj radničkoj klasi, koja je zbog odbijanja od strane fakulteta izazvala studentske proteste. Oja Bajdar je zbog svojih političkih stavova morala da napusti zemlju 1980. i preko deset godina živi u inostranstvu. Po povratku u Tursku radi kao redaktor i urednik nekoliko enciklopedija. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobila niz značajnih turskih i internacionalnih priznanja. „Izgubljena reč“ je njeno prvo delo prevedeno na srpski jezik.
Ovaj roman možete posmatrati iz nekoliko uglova. Na prvom mestu to je sjajna priča o savremenoj Turskoj i njenoj političkoj istoriji. On je i istorija tursko-kurdskih sukoba, kao i objektivni prikaz pustoši koji ovaj međunacionalni sukob ostavlja. „Izgubljena reč“ je i duboko intimistička priča o sudbini bračnog para koji se nalazi na životnoj prekretnici. Ipak, ovaj roman je pre svega priča o razumevanju i prihvatanju drugačijeg. Još tačnije, načinu da se prevaziđu stereotipi i drugo ljudsko biće pojmi onakvo kakvo ono jeste. „Izgubljena reč“ je način da Turci shvate Kurde, a da Evropljani (i ne samo oni) shvate Turke i njihovu novovekovnu istoriju. Čitajući ovaj roman mi uspevamo u tome, baš kao što to čine i junaci „Izgubljene reči“ kroz shvatanje tuđe muke: „Jednom kada osetiš tuđi bol u srcu kao da je tvoj, kada osetiš odgovornost za njega, onda znaš šta je bol. I nikad više nećeš tek tako proći pored [njega].“

Naslov: Izgubljena reč
Autor: Oja Bajdar (1940-)
Prevela: Vesna Gazdić
Izdavač: Dereta, Beograd, 2015
Strana: 403

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s