Uzrok svega – Kim Munzo

Čuvena izreka koja se pripisuje hrišćanskom apologeti Tertulijanu: „Verujem zato što je apsurdno“, možda na najbolji mogući način pokazuje razliku između nekadašnjeg i sadašnjeg poimanja sveta. Ona bi u današnjem vremenu jedino mogla da glasi: „Ne mogu da verujem zato što je apsurdno“. I to je ključna razlika koliko u religijskom još više u filozofskom ali i u svakodnevnom poimanju stvarnosti. Prosto, naši preci su imali utočište u veri u viši smisao postojanja. Bio to bog ili ideologija, svejedno je. Mi taj luksuz više nemamo. Naravno, religije i dalje postoje, ni ideologije nisu nestale, ali one su izgubile pređašnji značaj i uticaj. Najjednostavnije rečeno, vreme ih je pojelo. Ono što francuski pisac Erik-Emanuel Šmit izražava rečenicom: „Kako verovati u boga posle Aušvica?“ Ili kako verovati u ideologiju posle Gulaga? Kako možemo biti sigurni u bilo šta? Ta praznina, nedostatak odgovora na veoma bitna pitanja, je ono što muči savremenog čoveka. I apsurd kao reakcija na nedostatak odgovora postaje jedino mogući. Amblematični simbol apsurda je Jozef K. Taj maleni činovnik optužen za zločin, nesvestan da je sam njegov život zločin. Sudbina Kafkinog lika sudbina je čoveka našeg vremena. Malograđanina koji živi svoj bedni život, bespomoćnog da se usprotivi apsurdu koji će ga na kraju pojesti. Takav je i usud glavnog junaka Kamijevog „Stranca“. Koja je krivica Mersoa? On misli da je to apsurd. Bes rulje koja nikako ne može da prihvati da je on živeo bez iluzija u koje oni veruju. Filozofski roman Žan Pol Sartra „Mučnina“ glavnog junaka sukobljava sa istim dilemama kroz pokušaj dosezanja bilo kakvog smisla. Ali njega nema. Ostaje samo apsurd i nedostatak bilo kakve svrhe. Vrhunac apsurda u književnosti dvadesetog veka je svakako Beketova drama „Čekajući Godoa“ i replike njenih junaka: „Uzaludno je bacati se! / Čovek ostaje ono što je. / Uzaludno je koprcati se.“ Apsurd je u književnosti i filozofiji, kako drugačije ako ne apsurdno, postao novi smisao. Ono što Borislav Pekić izražava rečenicama: „Jesmo li od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost, kao što su drevni mitovi ozakonjavali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije?“ Izgleda da jesmo. Jedan od dokaza za to je i zbirka priča Kim Munzoa.
U trideset priča sabranih u zbirci „Uzrok sveta“, Kim Munzo daje sliku sadašnjeg sveta. Preljubnici, beznačajni činovnici, žene željne ljubavi ali i prave strasti, profesori univerziteta koji prave zbir svojih života, par koji ne može da se dogovori da li da se popne na Krivi toranj u Pizi, verenici koji odlučuju da nikad ne slažu jedno drugog i još mnogi drugi su Munzovi junaci. Ali i dobro poznati likovi iz bajki ispričanih na novi način – princ koji ljubi žabu krastaču, Pepeljuga koja otkriva mračnu tajnu voljenog princa, ali i patuljak sreće (pandan zlatnoj ribici) koji ima nesreću da sretne neodlučnog čoveka, svoje mesto pronalaze u ovoj zbirci.
Britkim i krajnje jednostavnim jezikom koji se nalazi na granici bizarnog eksperimenta Kim Munzo ocrtava živote svojih junaka. Tako on jednu priču počinje sa rečenicama: „Bibliotekarka je visoka žena, zgodna, jakih i živih crta lica. Pametna je, zabavna i ima ono što drugi zovu karakter. Fudbaler je visok čovek, zgodan, jakih i živih crta lica. Pametan je, zabavan i ima ono što drugi zovu karakter.“ Postavljajući takav osnov, Kim Munzo sudbine svojih junaka ukorenjuje u realnosti, ali kako zaplet odmiče on ih odvodi do apsurda. Onome što sami junaci, podjednako i čitaoci, najmanje očekuju. Ako bi se pravila komparacija, Munzov način građenja kompozicije priča i situacija je najbliži stvaralaštvu Danila Harmsa, naravno sa velikom stilskom i tematskom razlikom.
Kim Munzo je po mnogima najznačajniji živi katalonski književni stvaralac. Debituje kao novinar i njegov rad biva ubrzo primećen. Izveštava za prestižne barselonske novine iz Vijetnama, Kambodže, Severne Irske… Prvo književno delo objavljuje 1976. godine i do sada je napisao preko deset zbirki priča, kratkih romana i eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobio niz katalonskih, španskih i internacionalnih književnih priznanja, a njegova dela su prevedena na preko dvadeset jezika. Pored „Uzroka svega“, na srpskom su objavljeni Munzov roman „Benzin“ i zbirka pripovedaka „Svet najbolji od svih“.
Izvučeni iz svojih sredina, u čitavoj zbirci gotovo da ne postoji nijedna geografska odrednica, obezličeni toliko da ponekad nemaju ni imena, junaci Munzove zbirke su postavljeni na univerzalnu pozornicu života. Njih ne muče velika pitanja, oni su prinuđeni i osuđeni na niskost svojih malih i beznačajnih postojanja. Ali, zahvaljujući zločestom pripovedaču, tlo za koje su mislili da je čvrsto polako počinje da se izmiče ispod njihovih nogu. Ostavljeni bez sigurnosti, Munzovi junaci moraju da se suoče sa bezidejnim svetom i potpunom nesigurnošću svakog svog htenja. I oni to čine, pokušavajući da kako-tako odžive osude od svojih sudbina. Munzovi junaci su ljudi našeg vremena. A sve njih, ipak, na kraju čeka apsurd kao najznačajnija odrednica života. Od toga ni književnost nije zaštićena. Najbolje nam to pokazuje kraj priče koji zatvara ovu sjajnu zbirku: „Poražen (i znajući da mu ne preostaje ništa drugo) uzima listove na kojima je napisana priča, cepa ih napola, pa onda tu polovinu opet napola, i tako uzastopce, sve dok priču nije pretvorio u paramparčad.“

Naslov: Uzrok svega
Autor: Kim Munzo (1952-)
Preveo: Danilo Drašković
Izdavač: Rende, Beograd, 2012
Strana: 130

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s