Tajni dnevnik Hendrika Hruna – Hendrik Hrun

„Stariti je dosadno, ali je to jedini način da se dugo živi“, napisao je Bernard Šo. Ove reči postaju posebno aktuelne u sadašnjosti. Produžetak životnog veka, koji se u odnosu na ne tako daleku prošlost višestruko povećao, promenio je paradigmu starosti i starenja. Ali da krenemo od početka. Naučnici koji se bave smrću (da, postoji i takva naučna grana pod imenom tanatologija) napravili su okvirni prosek trajanja životnog veka kroz istoriju. Tako su naši preistorijski preci živeli najviše trideset godina. Ta brojka se sa razvojem civilizacije povećava i dolazi do prosečnih pedeset godina početkom dvadesetog veka. Upravo ovaj vek, a pogotovo njegova druga polovina, donosi revoluciju. Razvoj antibiotika, vakcina (pokušajte da ovo objasnite ludacima koji odbijaju da vakcinišu svoju decu) i terapija koje uspešno saniraju do tada neizlečive bolesti, povećavaju životni vek do neslućenih visina. Tako je, recimo, prosečan životni vek u Srbiji danas sedamdeset i četiri godine. Za manje od jednog veka ljudski život je produžen za trećinu. Zapanjujuća brojka iz koje proizilaze nezamislive promene. Najjednostavnije rečeno, planeta treba da se spremi za veliki broj sve starijih (sledstveno tome i nemoćnih) ljudi, koji padaju na teret mlađoj populaciji. Da sve bude još gore, kontinent na kojem se nalazimo ima porazno mali prirodni priraštaj. Suštinski, slika budućnosti je planeta staraca koje opslužuju mladi. I to je upravo ono što menja paradigmu koju smo pomenuli na početku. Nekadašnji pogled na starost je bio strahopoštovanje zbog retkosti. Onaj ko je prešao šezdeset (da ne pričamo tek o sedamdeset) godina izazivao je divljenje. A sa divljenjem je dolazilo i poštovanje zbog preživljenog, sjedinjeno sa pridavanjem mudrosti i ogromnog znanja kao epiteta starosti. U međuvremenu je starost postala uobičajena. Strahopoštovanje nestaje, a sa njim i sve ono što se pripisivalo starosti. Sastavite to sa tragikomičnim iskanjem savremenog čoveka da večito ostane mlad i dobićete potpunu sliku. Prezrenje starosti. Šta je danas starost i kako ona zaista izgleda najbolje nam pokazuje roman „Tajni dnevnik Hendrika Hruna.“
Glavni junak romana, Hendrik Hrun starac u osamdeset i trećoj godini života, je čovek koji je prihvatio starenje, ali ne i ono što starost nosi sa sobom. On se ne prepušta letargiji, prošlost je za njega samo prošlost, a budućnost donosi još mnogo iznenađenja. Zato Hendrik sa istomišljenicima osniva anarhistički klub „starih, ali još uvek živih“. Ideja je suprotstavljanje rigidnoj upravi staračkog doma, kao i pokušaj da se ono malo života što je preostalo iskoristi na najbolji način. To će naravno dovesti do dirljivih ali i ništa manje tragičnih posledica. Kao da to nije dovoljno, u dom dolazi nova stanarka Efije. Čini se da je Hendrik zainteresovan za nešto mnogo više od običnog prijateljstva sa njom.
Koncipiran kao dnevnik koji prati život Hendrika Hruna, ovaj roman je smešten u vremenski period od jedne godine. Kompozicijski je to savršeno izvedeno. Svaki dan u godini donosi po jedan zapis koji u sebi sadrži najvažnije vesti o životu doma i njihovih stanara, spoljnim događajima, kao i lične impresije Hendrika Hruna. Nekada su to krajnje pesimistički zaključci: „Čovek u izvesnom smislu nema veliki izbor u životu. Ili će umreti mlad ili će biti prisutan na beskonačnom nizu sahrana“, ali neretko i zapise čoveka koji je siguran da još mnogo toga ima da preživi i doživi. I to savršeno funkcioniše kao celina. Hendrik Hrun uspeva da sastavi realistički pogled na stvarnost sa sjajnim zapletima, a u isto vreme da ubaci i mudrosne pasaže. Kao ilustraciju je dovoljno navesti samo ove rečenice: „Nasuprot onom što se obično misli, sa starenjem se smanjuje tolerancija i dobrota, a uskogrudost i zloba postaju veće. Spoj starosti i mudrosti nije pravilo, on je izuzetak.“
Hendrik Hrun je pseudonim holandskog književnika koji je debitovao sa ovim romanom 2014. godine. Po njegovom objavljivanju počinje potraga za pravim identitetom autora. Jedan holandski novinski istraživački tim tvrdi da se iza pseudonima Hendrik Hrun krije šezdesetogodišnji bibliotekar Peter de Smet iz Amsterdama, ali ova vest nikada nije potvrđena. Prošle godine je Hendrik Hrun objavio nastavak ovog romana, a našim čitaocima preostaje nada da će ga u što skorije vreme na srpski prevesti izdavačka kuća „Dereta“.
U čemu leži tajna ovog romana i odakle dolazi fama koja je pratila njegovo objavljivanje? Na prvom mestu, to je identitet autora koji je doveo do bezbroj nagađanja, baš kao i u slučaju Elene Ferante. Ali ako ostavimo po strani zagonetnost, pred nama se nalazi sjajno napisan roman. Uzbudljiva fabula uspeva da zaintrigira čitaoca i da mu drži pažnju sve do kraja knjige. To je izuzetno bitno, jer na prvi pogled šta to može biti zanimljivo u životu izlapelih holandskih staraca? Ali baš u tome leži najveća tajna ovog romana. Hendrik Hrun je neverovatno zabavan i beskrajno simpatičan čovek, baš onakav kakvi bismo želeli i sami da budemo u starosti. Njegove staračke godine nisu muka, već avantura. I to avantura napisana na nenadmašno duhovit način: „Prođe još jedna godina, a ja i dalje ne volim starce. Ne volim njihove hodalice, ne volim njihovo nerazumno nestrpljenje, njihovu beskonačnu kuknjavu, čaj i biskvite, njihove žalbe. A ja? Ja imam osamdeset i tri godine.“ U isto vreme, ovaj roman je i slika starosti, onoga u šta se pretvara naša planeta, kao i vodič kako tu sliku učiniti podnošljivijom i humanom.

Naslov: Tajni dnevnik Hendrika Hruna
Autor: Hendrik Hrun (?-)
Preveo: Slobodan Damnjanović
Izdavač: Dereta, Beograd, 2016
Strana: 340

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s