Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći – Salman Ruždi

I pored bogate čovekove imaginacije i življenja u svetu prepunog podataka i činjenica, neke stvari je nemoguće znati u potpunosti. A bilo bi to dragoceno. Zamislite samo da možemo da znamo sa sigurnošću šta se desilo u trenutku kada su se u umovima naših dalekih predaka začele prve misli. Ili, još bolje, zamislite kako je izgledala prva priča. Da li ju je ispripovedao lovac koji je svojim saplemenicima preneo čudesnu priču o avanturama koje se dešavaju negde daleko izvan sigurnosti pećine? Ili je to možda bila majka koja je svoju decu plašila sa užasima spoljašnjeg sveta? Kako je zaista izgledala prva priča ne možemo sa sigurnošću znati (barem dok se ne napravi vremenska mašina nalik Velsovoj), ali priča je bila i ostaće osnova ljudske civilizacije od praistorije pa sve do današnjice. U njenoj srži leži prenošenje iskustava, a svoju suštinu ostvaruje u upoznavanju sa drugačijim i nama nepoznatim stvarima i svetovima. Priča je odraz naše radoznalosti i kreativnosti, večitog htenja za čovekovim unapređenjem. Moglo bi se reći da je priča nešto najčistije što je poprilično nečista ljudska vrsta uspela da stvori i izgradi. Ona se nalazi svuda. U neobaveznim razgovorima (i ogovaranje komšinice sa trećeg sprata je neka vrste priče), u nauci (saopštavanje činjenica o nekoj do sada nepoznatoj galaksiji je priča), u novinskim reportažama i vestima (koje bez dobre priče ne uspevaju) i u još bezbroj drugih načina ljudskog izražavanja. Ipak, književnost se najčešće povezuje sa pričama. Način je to da one ostanu zauvek sačuvane. I ne samo to. Književnost je najviši oblik priče, onaj koji dopušta ljudskoj imaginaciji da izađe izvan svih ograničenja naše prirode. Kako smo onda došli do toga da je književnost postala nahoče današnje civilizacije? Suštinski, kako je moguće da danas priče slabo koga zanimaju? Odgovora ima puno. Jedan od njih je prenošenje priče u druge oblike koji su prilagođeni smanjenoj pažnji današnjeg čoveka. Ali, postoji i druga strana. Ono u šta se savremena literatura pretvorila. „Dopuštena je svaka vrsta književnosti, samo ne dosadna“, napisao je Volter. A dobar deo današnje književnosti je takav. Dosadan, bezidejan, u potpunosti jalov. Ipak, postoji i danas velika književnost. Tamo gde je priča i dalje svetinja. Najbolje nam to pokazuje stvaralaštvo Salmana Ruždija.
Svet u kojem živimo u romanesknoj viziji Salmana Ruždija ulazi u vreme čudnovatosti. Posle velike oluje počinju da se dešavaju nezamislive stvari. Ljudi koji levitiraju, beba koja ima moć da otkrije korupciju, crtač stripa kojem se na javi javlja jedan njegov nacrtani heroj, sve su to krajnje čudnovate stvari kojima se pridružuje ponovna pojava džinova (onih stvorenja od dima i vatre iz starih legendi). S jedne strane su džinovi koji žele da pokore zemlju, a sa one druge princeza Dunija koja je preko davno pređašnje ljubavi prema jednom filozofu zavolela čitav ljudski rod. Odsutna bitka dobra i zla se bliži.
Poetiku Salmana Ruždija je gotovo nemoguće odrediti do kraja. Kombinacija je to duboke ukorenjenosti u realnost (pozornica svih Ruždijevih dela je svet u kojem živimo) sa bajkovitim i fantastičnim događajima koji se međusobno prepliću. I taj prelom funkcioniše na izvanredan način. On zahvaljujući Ruždijevom talentu nije nemoguć i nezamisliv, on je štaviše vrlo realan, i mi vrlo brzo počinjemo da verujemo u njega. Takav je i ovaj roman, satkan od dubokog poznavanja današnjice koji se sjedinjuje sa alegorijom, britkom ironijom i duhovitošću koja je oznaka Ruždijevog stvaralaštva. Ruždi se posle nekoliko promašaja (od kojih je sigurno najveći roman „Bes“) vraća u formu. To je isti onaj razigrani pripovedač iz veličanstvene „Dece ponoći“ koji nas upoznaje sa novim i čudesnim svetovima u koje nas i najveća mašta ne bi mogla odneti.
Jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca današnjice, Salman Ruždi, je rođen u muslimanskoj porodici u Bombaju. Sa roditeljima kao dečak prelazi u Veliku Britaniju gde završava studije istorije na Kembridžu. Debitovao je sa romanom „Grimus“ (1975). Svetsku slavu mu donosi roman „Deca ponoći“ (Bukerova nagrada), koji se smatra za jedno od najvećih dela svetske literature dvadesetog veka. Posle objavljivanja „Satanskih stihova“ kreću napadi na Ruždija od strane islamskih fundamentalista zbog navodne blasfemičnosti romana. Preko deset godina je trajao njegov progon, ali i pored toga on nije odustao od pisanja. Objavio je preko dvadeset romana, zbirki priča i eseja, kao i knjiga za decu. Ruždi trenutno živi u Sjedinjenim Američkim Državama.
„Dve godine, osam meseci i dvadeset i osam noći“ je priča smeštana na granici između realnosti i fantazije. Upravo ovaj prelom najbolje određuje stvaralaštvo Salmana Ruždija. Svet koji nam Ruždi nudi je naš svet. On je satkan od zlobe, pohlepe i užasa koji polako jede ljudsku vrstu. Taj svet se odjedanput suočava sa nemogućim i fantastičnim. I u tom sukobu otkriva se ono najdublje u ljudskom srcu, baš kao i u svakoj bajci. Čitaoci će u ovom romanu višestruko uživati. U nenadmašnom Ruždijevom stilu, prikazu današnjeg sveta, ali i u priči koja opčinjava i uči. Ta priča će, kako drugačije nego čudesno, postati i naša: „Dok stižu do nas, priče se udaljavaju od svog vremena i mesta, gubeći specifičnost svojih začetaka, ali dobijaju čistotu srži, počinju da postoje same za sebe. A iz toga sledi (…) da ove priče postaju ono što mi znamo, ono što mi razumemo, i ono što jesmo, ili, možda bi bilo bolje tako reći, ono što smo postali, ili što možda možemo biti.“

Naslov: Dve godine, osam meseci i dvadeset osam noći
Autor: Salman Ruždi (1947-)
Prevela: Zvezdana Šelmić
Izdavač: Vulkan, Beograd, 2015
Strana: 311