Doručak kod Majestica – Bora Ćosić

Baš kao i sve na ovome svetu, sećanje ima svetlu i tamnu strana. Zahvaljujući ovoj manihejskoj neodređenosti gotovo je nemoguće razlučiti i napraviti distinkciju između dva poprilično suprotstavljena pola sećanja. Posebno je to vidljivo u sećanju koje nazivamo nostalgija. Ovu kovanicu je stvorio nemački lekar Johan Hofer posle proučavanja melanholije koju su osećali švajcarski vojni plaćenici usled dugog odsustva od svoje kuće. I ona od tog trenutka ulazi u upotrebu. Uzrokuje je, najjednostavnije moguće rečeno, razdvojenost čoveka od mesta i vremena u kojem je osetio sreću. Ali i tu postoji velika podela. Za jedne je nostalgija prijatno sećanje na zadovoljstva pređašnjeg života koje se sjedinjuje sa prihvatanjem da su ta zadovoljstva ipak stvar prošlosti. Na drugoj strani stoji njena suprotnost, ono što se u psihologiji označava kao morbidna nostalgija. Karakteriše je patološka ukorenjenost u prošlost i idealizacija pređašnjeg nauštrb sadašnjosti. Nostalgija je neprestani pratilac ljudskog roda i to na dva plana. Prvi je lični, sećanje na istoriju svog života. U stopu je prati društvena nostalgija, odraz sećanja na prošle političke i ekonomske sisteme. I polako dolazimo do suštine. Ona je kombinacija ove dve nostalgije. Da li je moguće razdvojiti u sećanju, iz kojeg proizilazi nostalgija, ono što je plod ličnog zapažanja od objektivnog stanja stvari? Težak je to i skoro pa nemoguć zadatak. Najpre zato što se sećanje gotovo uvek oslanja na lično iskustvo. Još gore je što sa vremenom lična slika postaje univerzalna. Tako se, recimo, ni dan-danas ne može napraviti objektivna slika naše nedavne prošlosti. Jugoslavija se posmatra isključivo kroz usku vizuru gađenja ili obožavanja. Ona je ili najhumaniji društveni sistem svih vremena ili užasna tamnica naroda. Ili da odemo u malo dalju prošlost. Jugoslaviju, ali onu predratnu. Za jedne je ona bila nepravedna tvorevina koja je morala da nestane, za one pak druge to je bilo savršeno društveno uređenje. Kako se snaći u ovom galimatijasu, koji postaje još gori jer se preko njega gradi sećanje iz kojeg na kraju izvire nostalgija? Rešenje je okretanje ljudima koji znaju da svoja lična sećanja spoje sa opštom slikom i da tako naprave sjajan prikaz prošlosti. Jedan od njih je Bora Ćosić.
„Doručak kod Majestica“ je priča o Beogradu i njegovom životu u kasnim tridesetim godinama dvadesetog veka, ispripovedana iz vizure i ugla sadašnjosti. Povezujući svoja lična sećanja (autor knjige je tad bio u predškolskom uzrastu) sa onim što je docnije video, doživeo i saznao, Bora Ćosić sastavlja i pravi sliku grada u kojem život kipti. Slike ubrzane industrijalizacije i urbanizacije kasabe sjedinjuju se sa sećanjem na izuzetne ljude i umetnike. Upravo preko njih izražava se nenadmašni šarm i energija jednog vremena koji će rat koji uskoro dolazi zauvek uništiti.
Najpriližnija žanrovska odrednica ove knjige je esej. Ali okarakterisati „Doručak kod Majestika“ samo tako bi bila velika greška. Zato što Bora Ćosić i pored naučnog pristupa (tome i pozivanje na velike filozofe, istoričare i teoretičare), pre svega piše vredno književno delo. Nalik Prustu, on svoje madlene pronalazi u zgradi hotela „Mažestik“, a iz tog susreta izvire lavina sećanja. Ličnog, kolektivnog, kulturnog, ništa manje i političkog. „Doručak kod Majestika“ je preispitivanje sećanja, ali u isto vreme i izraz najdubljeg divljenja prema njegovoj snazi. Najbolje to izražava sam Bora Ćosić: „Sećanje, sveukupno, jedan je neutvrđeni još i neprotokolisani oblik umetnosti, možda avangardni deo njen. Jer u njegovim slikama sve je samo naoko pravo i na prvi pogled celovito, a baš ta krnjost i delimičnost, ta tiha destrukcija onog što bilo je, vrste je koja pripada pesništvu.“
Jedan od najznačajnijih jugoslovenskih pripovedača, romansijera i dramskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, Bora Ćosić, je rođen u Zagrebu. Kao petogodišnjak prelazi u Beograd gde će živeti skoro pola veka. Radio je kao urednik u nekoliko časopisa, ali i kao pozorišni dramaturg. Debituje sa knjigom „Kuća lopova“ (1956). Proslavio ga je roman „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“ za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Početkom devedesetih zbog neslaganja sa tadašnjom politikom odlazi u Berlin, gde i sada živi. Autor je preko četrdeset romana, zbirki priča i pesama, eseja, memoarske proze, kao i drama.
Ova knjiga je čudesni literarni hibrid. Može se posmatrati kao pokušaj jednog čoveka da u sebi pronađe sećanje na najranije dane. U isto vreme, „Doručak kod Majestica“ je prikaz jednog grada i svakog segmenta njegovog života. Ponajviše umetnosti koja u tom trenutku pomera čvrsto postavljene granice. Savršeni je to prikaz jednog vremena. Sećanje je to bez sentimentalnosti, napisano sa puno emocija ali bez patetike. Priča je to o nostalgiji, samo onoj blagorodnoj i plemenitoj. I, najvažnije, nostalgiji koja je istinoljubiva: „Nisu svi naši očevi i matere bili zatucani malograđani, sa ispeglanim bugom na hlačama, sa damskim šeširima prekrivenim mrežicom, sa glupavim nedeljnim ilustracijama na krilu pred kavanama u leto. Bilo je u nekoliko kuća te prevratničke ideje koja se ticala društva, civilizacije, kulture. Katkad se to odigravalo u udžericama, sa dvosobnim staništima punim stenicama, nekad u salonu (…) Niko od ovih mladih ljudi nije se mirio sa običnošću života, polako uviđajući da se upravo onde krije zrno neobičnosti, da je stvarnost nestvarnija od nestvarnosti literature i umetnosti.“

Naslov: Doručak kod Majestica
Autor: Bora Ćosić (1932-)
Izdavač: Lom, Beograd, 2011
Strana: 106

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s