Lauta i ožiljci – Danilo Kiš

Onda kad pomislite da je sa ovim svetom sve u redu, da koliko god postojale nepravde i zla, ipak postoji neka sila koja ustrojava naše postojanje, setite se sudbine pisca Bruna Šulca i jednog jesenjeg dana 1942. godine. Zamislite sliku mršavog Jevrejina (bolje reći kostura) koji ide ulicama poljskog grada Drogobiča noseći u rukama najveće bogatstvo. Krišku hleba. E sad zamislite kako u tog mršavog čoveka puca oficir Gestapoa Karl Gunter. Razlog? Njegov nadređeni, Feliks Landau, ustrelio je Gunterovog „ličnog Jevrejina“, tako da je ubistvo Bruna Šulca bilo poravnavanje računa. Sudbina Šulcovog dželata ostala je nepoznata, dok je Feliks Landau doživeo duboku starost kao slobodan čovek (robijao je samo devet godina). I onda stavite na dva tasa živote Bruna Šulca i Feliksa Landaua. S jedne strane će stajati jedan od najvećih književnih stilista dvadesetog veka, a sa druge ološ i bestidni zločinac odgovaran za smrt hiljade nevinih ljudi. Jedan je umro u pedesetoj godini u najtežim mukama, drugi u sedamdeset i trećoj u svojoj postelji. Zamislite još i silne knjige koje je Bruno Šulc mogao napisati da nije skončao tog jesenjeg dana 1942. godine. Možda i bolje od maestralne „Cimetaste prodavnice“? Ko može znati kakav je bio Šulcov zauvek izgubljeni roman „Mesija“? Setite se toga kad pomislite da ovaj svet ima smisla. Promislite još i o brojnim po usudu sličnim sudbinama umetnika. Svim tim mučnim životima ispunjenim progonima, besmislenim mukama i stradanjima. I preranim smrtima koje su dolazile kao posledice delovanja zločinaca. Neka vam u svest dođu načeta pluća Borislava Pekića na višegodišnjoj robiji koja su dovela do njegove kasnije prerane smrti. Pokušajte samo da zamislite koliko je taj čovek još mogao stvoriti? Planovi za nastavak „Zlatnog runa“ koje je trebalo da postane novo višeknjižje „Crveni i beli“ i roman „Srebrna ruka“ o Vizantiji, sve je to smrt odnela. Setite se i Danila Kiša. Njegove prerane smrti (u pedeset i četvrtoj godini), opet od opake bolesti pluća (ta prokleta pluća i literatura). I progona koji je ovaj velikan trpeo godinama pre smrti. Promislite samo koliko bi naša literatura bila bogatija da je Kiš poživeo duže. Boljeg dokaza za to nema od posthumno objavljene zbirke Kišovih priča „Lauta i ožiljci“.
U prvoj priči ove zbirke „Apatrid“ pratimo sudbinu pisca emigranta u Parizu koji beži pred nacističkim ludilom. Tema „Jurija Goleca“ je slična. Jevrejski pisac u Parizu nalazi se pred najvećim slomom u svom nesrećnom životu. U „Lauti i ožiljcima“ ispripovedana je povest o životu bračnog ruskog para u Jugoslaviji, ali isto tako i o sudbini mladog pisca. „Maratonac i sudija“ je fantazmagorija sjedinjena sa užasom Gulaga. Može li se pobeći od zla, Kiš pokušava da odgonetne. To je dominanta tema i priče „Pesnik“. Agenti OZNE daju mogućnost zatvoreniku za popravku. Satiričnu pesmu o novom režimu on mora da pretvori u panegirik ne bi li zadobio slobodu. „Dug“ je priča o poslednjim danima Ive Andrića i njegovom oproštaju od ovog sveta. „A i B“ je autopoetska varijacija Danila Kiša o dva mesta. Jednom najlepšem, drugom najružnijem na svetu.
Nastale u vremenu u kojem je Kiš stvarao čuvenu „Enciklopediju mrtvih“ (period od 1980. do 1986. godine), ove priče su trebale da postanu deo te zbirke ili su pak nastale kao njen direktni nastavak. Stilski i jezički divergentne, pripovesti iz „Laute i ožiljaka“ svedoče o ingenioznom talentu i pripovedačkom umeću Danila Kiša. Mešanje fikcije i stvarnosti ovde je dovedeno do svog vrhunca, onoga što je bila Kišova trajna zanimacija i opsesija. Samo sada sa poprilično oporim zaključkom: „I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.“
Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih srpskih književnika dvadesetog veka,  je rođen u Subotici u mešovitom braku. Nakon stradanja oca Eduarda (u Aušvicu) odlazi na Cetinje gde će završiti školovanje. Debituje sa romanima „Psalam 44“ i „Mansarda“. Zatim sledi porodični ciklus sastavljen iz romana „Bašta, pepeo“, „Rani jadi“ i „Peščanik“ (NIN-ova nagrada). Nakon objavljivanja zbirke „Grobnica za Borisa Davidoviča“ sledi hajka na Kiša. Posle sudske tužbe za plagijat (iako je razlog bio čisto političke prirode) on piše polemički spis „Čas anatomije“ u kojem razobličava svoje napadače. Prelazi u Pariz gde će živeti do prerane smrti 1989. godine. Pored bogatog romanesknog i pripovedačkog opusa, Kiš je za sobom ostavio vrednu pesničku, esejističku i dramsku zaostavštinu.
Igrajući se sa formom, stilom i ulogom pripovedača, Kiš je kroz ove priče izatkao neku vrstu testamentalnog oproštaja. U pripovestima sabranim u zbirci „Lauta i ožiljci“ provlače se sve literarne teme kojima se kroz svoj život ovaj velikan bavio. Tu su sudbine pisaca emigranata razdvojenih od svojih jezika i kultura (sasvim sigurno tu ima mnogo autobiografskih detalja), ne manjka ni žrtava totalitarizma i životnih nesreća („Šta tu ima da se kaže. Postoje životi koji nikad nisu zaslužili da budu življeni. Mi smo živeli kao da smo mrtvi“), ali i govora o neminovnom odlasku („Nije ga bolelo ništa posebno, bolelo ga je sve, boleo ga je život“). Pred nama je Kiš u svom svojem sjaju. Mudrac, izuzetni pripovedač, mistifikator, sjajni stilista, borac protiv svake vrste totalitarizma. Umetnik koji se nalazi na vrhuncu svoje stvaralačke imaginacije. I koji na tom vrhuncu nastaje. Baš zbog toga je ova zbirka važna. Koliko zbog svog kvaliteta, još više zbog svega onoga što nam je Kiš mogao dati da je duže poživeo. Još jedna je to priča o velikoj nepravdi. A ako pitate za Kišove dželate, bez brige. S njima je sve bilo u redu.

Naslov: Lauta i ožiljci
Autor: Danilo Kiš (1935-1989)
Izdavač: Arhipelag, Beograd, 2015
Strana: 113