Izgnanici – Džejms Džojs

Nekom ironijom sudbine, nazovimo je poetskom nepravdom, vreme je u stanju da izobliči i odvede do potpunog besmisla ne samo ljudske živote već i dela koja su ti ljudi ostavili za sobom. A ta dela, koliko god bila velika ili mala, nepoštenom transformacijom počinju da gube značaj i pretvaraju se u svoju suprotnost. Pokušajte, ako ni zbog čeg drugog onda zarad intelektualnog poštenja, da uporedite sliku Isusa onako kako ga predstavlja Biblija sa hrišćanstvom koje baštini njegovu misiju i život. Zamislite razjarenog čoveka koji uništava trgovačke tezge po jerusalimskom hramu, a onda neka vam u svest dođe današnja crkva ogrezla u pohlepi i kriminalu. Ili još bolje, setite se biblijske priče o Isusu i bludnici kojoj su oprošteni svi gresi. Koliko se to razlikuje od silnih inkvizicija i beseda punih mržnje verskih glavara svih konfesija? Vreme je otrov. U stanju je da nešto najčistije pretvori u odvratnu prljavštinu, ali i da isto to uradi samo u obrnutom smeru. Ipak, čini se da je vreme najnepoštenije prema revolucionarima. Njihova istrajna želja za promenom, borba protiv običnog, uređenog i postojanog pretvara se posle njihove smrti u tragikomični malograđanski igrokaz. Kako samo groteskno izgleda balsamovani Lenjin na moskovskom Crvenom trgu. Lik borca protiv carističkog kulta ličnosti pretvoren je u još jedan vašarski eksponat. Ništa bolje nije prošao još jedan revolucionar. Če Gevara je postao lik na majicama, bedževima i šoljama. Čovek koji se borio protiv konzumerizma, postao je konzumeristička ikona. Da se ne priča tek o revolucionarima misli i umetnosti. Koliko je samo užasna apoteoza Fukoa i Deride u svetitelje novovekovne misli. Mislioci koji su svoje filozofske sisteme zasnovali na kritici svega postojećeg su postali totemi netalentovanih epigona. Bolju sudbinu nije doživeo ni najveći književni prevratnik dvadesetog veka Džejms Džojs. Revolucionar je postao ikona. I to poprilično dosadna ikona s kojom se danas zabavljaju raznorazni dokoni i dozlaboga dosadni teoretičari uništavajući Džojsovu suštinu. A ona je životnost i strast. Boljeg dokaza za to nema od Džojsove drame „Izgnanici“.
Početak je dvadesetog veka. Mesto radnje – Merion, predgrađe Dablina. Poznati pisac Ričard Rovan se sa suprugom Bertom vraća u Irsku posle dugogodišnjeg izgnanstva. U posetu ovom paru dolazi dablinski novinar Robert Hand, najbolji Ričardov prijatelj iz mladalačkog doba ali i nekadašnji Bertin ljubavnik. Stare strasti i bračne trzavice se u toku jednog dana pretvaraju u emotivni prasak. Sećanje na pređašnju ljubav dolazi u koliziju sa sadašnjom ljubavlju i supružničkom privrženošću. Noćna poseta Robertu od strane Ričarda i Berte sa sledećim jutrom kao ishodom tog susreta odvešće ovaj par do novih spoznaja ali i preloma.
Postavljajući dramu u okvir arhetipskog ljubavnog trougla, Džojs do kraja koristi njegov potencijal, ali ga i nadograđuje. Uočljiv je, i to ponajviše tematski i kompozicioni, uticaj Henrika Ibzena, što će biti kasniji povod kritičarima da ovu dramu nepovoljno ocene. Ali i pored toga, u „Izgnanicima“ je Džojsov duh sveprisutan. Kroz nju pratimo umetnikov put i ona postaje svojevrsni nastavak „Portreta umetnika u mladosti“. Kroz čitanje „Izgnanika“ neminovno se dolazi do misli o Džojsu koji se vraća u Irsku i ova drama postaje neka vrsta kontrafaktualne istorije. Takođe, pred nama je Džojsov Dablin. Ulice, ljudi, dileme, gresi, istorijske (ne)prilike, usponi i padovi. I sve to napisano na stilski blistav i hrabar način, onako kako je to samo mogao Džejms Džojs: „Jedino zaslepljujući tren strasti – strast slobodna, nepostiđena, neodoljiva – to su jedina vrata kroz koja možemo da umaknemo od bede onoga što robovi nazivaju životom.“
Džejms Džojs, po mnogima najznačajniji a sasvim sigurno najuticajniji pisac dvadesetog veka, je rođen u Dablinu. Odrastanje u čudnoj porodici, otac mu je bio materijalista a majka religiozni fanatik, opisao je u „Portretu umetnika u mladosti“. Studira medicinu, ali je ne završava. U dvadesetoj godini života zauvek napušta Irsku i prelazi u Trst. Objavljuje zbirku priča „Dablinci“ koja je u tom trenutku označena kao blasfemično i bezvredno delo. Četrdeset izdavača je odbilo da objavi zbirku, a njen prvi tiraž je uništen. Džojs prelazi u Pariz, potom u Cirih, gde nastavlja sa pisanjem „Uliksa“. Ovaj roman je postao alem-kamen književnosti dvadesetog veka i svojevrsna literaturna prekretnica. Objavio je još dve zbirke pesama i roman „Fineganovo bdenje“.
Razigrani Džojsov jezički izraz uspeva da slomi ograničavajuću dramsku formu i da dâ sjajni prikaz jedne epohe, ljubavnog trougla i borbe za slobodu. Upravo ta borba za slobodu u ovoj drami je višestruka. Prvenstveno je to ljubavno i seksualno oslobođenje, ništa manje umetničko, ali je podjednako ta borba i izlazak žene iz okvira konvencija patrijarhalnog društva. „Izgnanici“ su dramski tekst koji pleni svojom silinom i zamahom. Nečasni i prljavi život sukobljen je sa istinskom ljubavlju i strašću koja kipti u svakoj replici ove sjajne Džojsove drame. Uostalom kao i u svakom retku koji je ovaj velikan napisao. Baš zbog toga se treba vratiti Džojsu. Ali ne onoj dosadnoj ikoni koja je od Džojsa stvorena, nego velikom piscu koji je slavio život i pokušao da upravo taj život – i visoko i nisko – smesti u književnost i učini ga još većim. Najbolje to izražava sam Džojs: „Čitav život je osvajanje, pobeda ljudske strasti nad zapovestima kukavičluka.“

Naslov: Izgnanici
Autor: Džejms Džojs (1882-1941)
Preveo: Đorđe Krivokapić
Izdavač: Albatros plus, Beograd, 2009
Strana: 128