Velika kuća – Nikolas Kraus

Jedna od onih uvreženih zabluda, možda baš zbog njene veličanstvenosti, jeste priča o Kineskom zidu kao jedinom zemaljskom objektu koji se vidi sa Meseca. Uzaludne su bile ispovesti astronauta iz misije „Apolo“ da to nije istina, priča je ostala i dalje u opticaju. Ako zanemarimo slikovitost, Kineski zid sa Meseca sasvim sigurno bi bio sjajan prizor, u biti ove varke leži nešto mnogo veće. Najjednostavnije rečeno, to je potreba za materijalizacijom potencijala ljudske vrste. S jedne strane stoji ljudska propadljivost, o kojoj je na ovom mestu nedavno pisano, a sa druge varka da će plodovi intelekta i rada ostati večiti svedoci našeg postojanja (čak i kad se gledaju sa Meseca). Tome služi i čuvena priča o Kineskom zidu. Naravno, graditelji Kineskog zida su imali neke sasvim druge motive za njegovo podizanje, ali nije teško pretpostaviti da je pogled na ovu monumentalnu građevinu i kod njih izazvao osećaj divljenja sjedinjen sa istrajnom nadom za večitim pamćenjem. Ta istrajna nada postala je stvarnost. I ne samo u slučaju Kineskog zida. Kako bismo bilo šta znali o preistoriji da materijalni tragovi postojanja pionira ljudske civilizacije nisu sačuvani? Upravo preko tih artefakata arheologija i istorija pokušavaju da rekonstruišu daleku prošlost i živote naših predaka. Ne razlikuje se ni moderna istorija. Zapisi iz, recimo, istorije rimskog carstva dragoceni su izvor za njeno proučavanje, ali ta slika postaje celovita tek kad se u obzir uzmu ostaci građevina i predmeta iskopanih na brojnim nalazištima. Ili još plastičnije, slika atentata na Franca Ferdinanda je jedno u mašti, a nešto sasvim drugo kada se pred našim očima ukaže pištolj Gavrila Principa i odeća u kojoj je nadvojvoda ubijen. Suštinski, istorija naše civilizacije je neodvojiva od materijalnih tragova. Ti tragovi su svedoci naših uzdizanja i padova, plodovi su čovekove žudnje za večnošću ali i jedino šta ostaje od te žudnje. Ima li boljeg dokaza za to od romana „Velika kuća“?
„Velika kuća“ pripoveda o životu nekoliko junaka u periodu od 1944. godine do današnjice. U prvom delu „Svi ustanite“ pratimo ispovest sredovečne spisateljice o mučnom životu ispunjenom anksioznošću i strahom. Jedina svetla tačka tog života je poznanstvo sa čileanskim pesnikom koji je spisateljici nekada davno poklonio sto za pisanje. Drugi deo „Istinska dobrota“ je ispovest starca Arona kojem je umrla žena. Na sahranu dolazi sin Dov s kojim je već godinama u svađi. Šta je po sredi u ovom čudnom odnosu oca i sina, Nikolas Evans nam otkriva. „Rupe za plivanje“ su priča naučnika Artura o supruzi Lote i životu u senci stradanja u holokaustu. Takođe, i o odnosu Lote i mladog Danijela Varskog kojem poklanja sto za pisanje. „Laži koje su deca izrekla“ nas upoznaju sa čudnom životnom pričom brata i sestre, podjednako i njihovog oca, lovca na predmete koje su nacisti otuđili Jevrejima. Sumanuta potraga za stolom za pisanjem odvešće ovu porodicu do krajnjeg raspada.
„Veliku kuću“ bi možda bilo najbolje okarakterisati kao roman-slagalicu. Svaki deo, a ima ih ukupno osam, se u finalu sastavlja u maestralnu celinu. Baš kao i u slučaju „Atlasa oblaka“ Dejvida Mičela, da bi se ta celina u potpunosti shvatila potreban je prilježan i koncentrisan čitalac koji neće žaliti truda. A za taj trud Nikolas Evans bogato nagrađuje. Na prvom mestu, sjajno napisanim pripovestima koje otkrivaju ono najdublje što čovek nosi u sebi. S druge strane nas čeka priča o mučnom dvadesetom veku i njegovim žrtvama. Priča je to koja ne zna za vremenske i prostorne granice. Preko Budimpešte, Londona, Njujorka pa do savremenog Izraela, mi pratimo ljudske tragove iza kojih ostaju samo bol i poraz. Sve je to napisano pitkim stilom u vidu ispovesti junaka koji saopštavajući istinu o svojem ali i o životima svojih bližnjih sastavljaju maestralni roman koji pleni dubokom mudrošću, izuzetnom kompozicijom i stilom.
Nikolas Evans je rođena u jevrejskoj porodici u Njujorku. Studira književnost na Stanfordu, gde će upoznati nobelovca Josifa Brodskog i postati njegova bliska saradnica. O tom iskustvu je snimila dokumentarni film. Postdiplomske studije završava na Oksfordu. Debitovala je sa romanom „Čovek prolazi kroz sobu“ (2002) koji je doživeo izvanredan prijem. Njen sledeći roman „Istorija ljubavi“ o čoveku koji je preživeo holokaust (objavljen i na srpskom) joj je doneo literarnu slavu. Njen poslednji roman „Velika kuća“ je doživeo velike tiraže i ušao u najuži izbor za Nacionalnu književnu nagradu.
Iako su u prvom planu sudbine junaka (i to u različitim istorijskim periodima i na različitim mestima), „Velika kuća“ je pre svega priča o jednom predmetu. Čudnovatom stolu za pisanje sa devetnaest fioka. Sto je to koji pokreće sve priče i odvodi ih u pravcu za koji ni njihovi junaci nisu pomišljali da će otići. Za jedne je on predmet sećanja, stvar koja povezuje sadašnje sa prošlim vremenom, za one pak druge to je zlokobni predmet koji donosi nesreću. Prateći put jednog predmeta, mi pratimo propast njegovih posednika. Njihovo krunjenje i nestanak, njihov život u senci stola za pisanje koji ih nadživljuje i svedoči o neminovnoj ljudskoj propasti. Baš kao što to govori jedan junak romana: „Ja se približavam svom kraju. I neću se vratiti kao ptica selica, ili polenska prašina ili kao neko ružno, poniženo stvorenje koje će okajavati moje grehe. Sve što jesam, sve što sam bio, otvrdnuće u prastaru geologiju.“

Naslov: Velika kuća
Autor: Nikolas Kraus (1974-)
Prevela: Stanislava Mijić
Izdavač: Booka, Beograd, 2014
Strana: 316

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s