Za sud istorije – Roj Medvedev

Suočavanje sa samim sobom, a pod tim se pre svega misli na susret sa sopstvenim pogrešnim izborima, težak je i mučan zadatak. Još teže je suočavanje sa onim što bi se najjednostavnije moglo izraziti kao kolektivno iskustvo. Tu već nastupa prvi problem. Dokle doseže krivica? Trebaju li potomci da odgovaraju za zločine svojih predaka kako to govori Biblija: „Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi“? Ili još češće, da li neka skupina, uglavnom nacija, nosi na sebi beleg krivice za zločine koje je neki njen pripadnik uradio u ime kolektiva? I da, i ne. Nijedan Nemac, ajde da uzmemo taj najočitiji primer, ne sme da bude optužen za zločine koje je njegov predak učinio u Aušvicu, ali isto tako on nikada ne sme pokušati da tog pretka opravda. Pitanje suočavanja postaje još komplikovanije kada se kolektivni gresi susretnu sa ličnom odgovornošću. A ono se uglavnom završava sa svaljivanjem krivice na žrtvene jarce, u ovom slučaju simbole ludačkog vremena. Tako je za holokaust kriva vrhuška Trećeg rajha, direktni počinioci su samo slušali naređenja (čuvena Ajhmanova odbrana koja je Hani Arent poslužila kao osnov za teoriju o banalnosti zla), a običan svet ništa nije ni čuo ni video. Maestralna je to odbrana koja svu krivicu svaljuje na određenu skupinu koja sa sobom u istoriju odnosi krivicu ostavljajući prostor za nastavak života. Iako bi bez podrške istog tog naroda Hitler ostao neuspešni slikar koji urla nebuloze po minhenskim pivnicama. Baš zbog toga su važni radovi istoričara i publicista koji u proučavanju prošlosti izlaze izvan okvira priče o simbolima zla prebacujući je na opštu sliku. Onu koja prikazuje vreme i prilike koje su omogućile da simboli terora ostvare svoje dijabolične planove. Jedna od takvih studija je i knjiga Roja Medvedeva „Za sud istorije“.
Predmet ove knjige, kako joj i sam podnaslov govori, jeste istraživanje Staljinove biografije ali i staljinizma kao ideološkog i političko-društvenog pokreta. Tome i njena podela. Na samome početku studije upoznajemo se sa Staljinovim ranim životom i usponom u komunističkoj nomenklaturi. Slika se prebacuje na opšti plan i mi pratimo istoriju Sovjetskog saveza od Oktobarske revolucije. Biografije političara i revolucionara date su uporedno sa slikom vremena i tadašnjih prilika. Dolazi 1924. godina i Staljinov uspon na vlast. Prikaz unutarpartijskih sukoba smenjuju čistke i začetak onoga šta će kasnije postati kao najveći politički progon u istoriji čovečanstva. Roj Medvedev obraća posebnu pažnju na prelazak sa lenjinističkog ideološkog kursa na novi način života i upravljanja. Nije zanemarena ni Staljinova uloga u Drugom svetskom ratu i posleratni period.
„Prirodno je da se u centru autorove pažnje nalazi Staljinova figura. Međutim, ova knjiga nije samo njegova biografija. U njoj se govori ne samo o jednom Staljinu već i onim društveno-političkim i ekonomskim uslovima i grupama koje je on iskoristio“, navodi Roj Medvedev na početku ove studije i na najbolji mogući način izražava njenu suštinu. Čitalac će se upoznati sa Staljinovom biografijom (dragoceno je odstranjivanje izmaštanih priča i preterivanja koja su kasnije dodata njegovom životopisu), ali priča o jednoj ličnosti nije suština. Ova studija je fokusirana na okolnosti. One koje su za Roja Medvedeva ideološko i civilizacijsko iskliznuće. Autor odbija teoriju o ruskom narodu (često se to govori i za naše prostore) koji ište čvrstu ruku i tiransku upravu. Ali u isto vreme on pokušava da opravda ideju komunizma i ruske revolucije tako što će Staljina predstaviti kao incident u inače dobroj istoriji Sovjetskog Saveza. Ovo ideološko opredeljenje, čije prihvatanje ili neprihvatanje već zavisi od svetonazora čitaoca, je izvedeno sa merom pa ne uništava istinoljubivost i kvalitet studije.
Roj Medvedev spada u red najznačajnijih ruskih istoričara i publicista dvadesetog veka. Njegov otac je bio predavač na vojnoj akademiji i jedna od žrtava Staljinovih čistki. Završava studije filozofije i predaje u nekoliko škola. Za vreme Hruščova objavljuje prve radove, a tokom sedamdesetih je u nemilosti novog režima. Prva verzija knjige „Za sud istorije“ je postala internacionalni bestseler i donela Roju Medvedevu slavu širom sveta. Blizak je saradnik Gorbačova i jedan od pokretača perestrojke. Objavio je više od trideset i pet knjiga koje su prevedene na desetine jezika.
U knjizi „Za sud istorije“ pred nama će se ukazati slika zemlje u previranju kao i prikaz tehnologije vlasti u totalitarnom režimu. Saznaćemo kako je jedan čovek uspeo da promeni tok istorije, ali isto tako i shvatiti koje su to društvene i političke okolnosti omogućile Staljinu da ostvari svoje planove. Roj Medvedev nimalo nije blagonaklon prema tadašnjim ljudima. Kao glavni razlog za uspon staljinizma on navodi sledeći: „Staljin je iskoristio najgore osobine ljudi koji su ga okruživali – zavist, zlobu, taštinu i glupost.“ Ne manje važno, Roj Medvedev će nas upoznati sa sudbinama Staljinovih žrtava i tako ih spasiti od zaborava. Najbitnije, ova knjiga nas uči da zlo ne dolazi samo od vlastodržaca. Ono je moguće zato što mu to vreme i prilike dozvoljavaju. A vreme i prilike ipak zavise od ljudi. Onih koji omogućuju da se zlo razmaše postajući i sami zločinci. Najbolje to izražava nobelovac Aleksandar Solženjicin: „Ali, postavlja se pitanje ako je žrtva do poslednjeg trenutka pomagala dželatu i dodavala mu druge za ubijanje i držala sekiru – koliko je to žrtva ili je takođe dželat?“

Naslov: Za sud istorije
Autor: Roj Medvedev (1925-)
Prevela: Radmila Mečanin
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 860