Priče o zaštićenosti – Erik Fosnes Hansen

„Šta je zapravo zadatak umetnosti? Šta je njeno značenje? Da li bi uopšte trebalo da ima neko značenje? I za čime (…), zapravo, treba da teži i šta treba da oslikava?“, izgovora jedan od junaka romana „Priče o zaštićenosti“. Upravo ova pitanja o smislu i svrsishodnosti, suštinski onome šta je zaista umetnost, postavljaju se već vekovima. Pokušaja da se na njih odgovori bilo je napretek. I nijedan odgovor, koliko god zvučao ispravno ili mudro, nikada nije uspeo da do kraja rasplete ovo, čini se, nerazmrsivo klupko. Najpre zato što se umetnost, baš kao i sam život, opire jednoznačnosti i konačnim odgovorima. Da pokušamo da to najjednostavnije obrazložimo, odgovor na pitanje šta je umetnost za svakog čoveka, koliko god ovo izgledalo preterano demokratično, je drugačiji. I ne samo to. Umetnost je podložna beskrajnim interpretacijama, a sledstveno tome i mogućoj negaciji. Jedno umetničko delo za nekog može biti maestralno, a za drugog potpuno đubre. Setimo se samo Dišanove „Fontane“. Dok za jedne ona predstavlja veličanstveni čin otpora uštogljenoj umetnosti, za one pak druge „Fontana“ je običan pisoar i Dišanova budalaština. Upravo je Dišan jedan od začetnika nove valorizacije umetnosti, one u kojoj pravila starog sveta nestaju. Sve je umetnost, i sve može biti umetnost. Dodajte tome još i kasnije teoretske pravce koji uništavaju i poslednju misao o mogućem autoritetu i dolazimo do današnjeg sveta u kojem pravila ne postoje. Prihvatanje umetničkog dela je u potpunosti prepušteno recipijentima. Kritika predstavlja, ako uopšte postoji, oruđe interesnih grupa bez ikakvog uticaja na široku publiku. Onu koja umetnost počinje da posmatra iz svoje vizure. Razume se, za puk je umetnost Vilerov goblen, a ne Pikaso. Ili još plastičnije, rulja će pre izabrati Mir-Jam nego Pekića. Sve je to dovelo do potpune podvojenosti u kojoj na jednoj strani stoji masovna (koliko samo ovo blasfemično zvuči) kultura koju jelte narod traži i voli, a na onoj drugoj umetnost koja je prepuštena sama sebi. Da se čak i u takvom svetu može stvarati velika umetnost pokazuje nam Erik Fosnes Hansen.
Sastavljen iz četiri dela, roman „Priče o zaštićenosti“ nas upoznaje sa krajnje čudnovatim ljudskim sudbinama. U prvoj celini romana pred nama leži mrtav industrijalac Vilhelm Bolt. Njegovu životnu priču pripoveda rođaka Lea. Pored silnih bogataških, podjednako i staračkih, ekscentričnosti, Vilhelm ima još jednu. Sakupljanje svih mogućih priča i podataka o jungovskom sinhronicitetu kroz istoriju. Druga celina nas odvodi u devetnaesti vek. Upravnik svetionika Kale Jakobson mora da se suoči sa epilepsijom svoje kćerke, ali i sa izdajom najboljeg prijatelja. U onoj, pak, trećoj celini selimo se u 1497. godinu. Bogati Firentinac u izbeglištvu biva izlečen od teške bolesti posle susreta sa jednom ikonom. Ko je oslikao ikonu i kada, postaje njegova trajna opsesija. U četvrtoj celini pred nama je ponovo Bolt, samo sada kao mladić koji krajnje čudnovato preživljava tešku nesreću.
Izabravši da u jedan roman smesti tri potpuno različite priče, autor svoj zadatak još više pojačava preko različitih tehnika pripovedanja. Dok u prvoj celini dominiraju reminiscencije, drugu karakteriše stil hronike, a ona treća celina se čita kao uzbudljivi pikarski roman. Ako se uzme u obzir i da su sve tri priče smeštene u različite vremenske i prostorne dimenzije, rezultat koji vidimo pred sobom je maestralan. Erik Fosnes Hansen je napisao roman od preko šesto strana u kojem je gotovo nemoguće pronaći ni jedan jedini redak koji štrči ili je suvišan. Suveren po svom stilu, majstorski ispripovedan, istorijski blistav i prepun mudrosnih pasaža, ovaj roman predstavlja istinsko remek-delo. Jedina zamerka koja se može uputiti je nedostatak krajnjeg raspleta, ali on je planiran za nastavak romana.
Erik Fosnes Hansen je rođen u Njujorku. Detinjstvo provodi u Oslu, gde završava školovanje. Književnu slavu u Norveškoj ali i širom sveta mu donosi roman „Psalam na kraju puta“ koji je objavio u dvadeset i petoj godini života. Upravo ovaj proboj je vratio nordijsku književnost u središte svetske literarne pažnje. „Priče o zaštićenosti“ potvrđuju Hansenovu međunarodnu reputaciju. Objavio je još tri romana (za sada neprevedena na srpski). Hansen je i plodan muzički tekstopisac, književni i restoranski kritičar, kao i kolumnista. Za svoje stvaralaštvo je dobio najznačajnije norveške i međunarodne književne nagrade. Član je Norveške akademije za jezik i književnost.
Susret sa Hansenovim „Pričama o zaštićenosti“ je veličanstveno čitalačko iskustvo. Od prve pa sve do poslednje rečenice romana mi prisustvujemo oglednom predavanju šta je to zaista umetnost i kako ona treba da izgleda. Svet „Priča o zaštićenosti“ je magičan, on vas obuzima do kraja, terajući da zajedno sa junacima prelazite iz vremena u vreme, iz jedne avanture u drugu. Upravo preko susreta sa Hansenovim delom pitanje šta je to umetnost postaje irelevantno. Umetnost se nalazi pred nama. Možete pokušavati da je odgonetnete, a možete joj se i prepustiti. Kao što se i Hansen prepušta jednoj od najvećih tajni: „Smrt, to je nešto što se ponavlja. To je gomila tvrdih hladnih ključeva koji zveckaju u džepu, koji će otvoriti vrata svih dana (…) To su naočare koje skidaš i sklapaš, skidaš i sklapaš, iznova i iznova, to je sve što se ponavlja, to je hiljadu običnih stvari koje plutaju u crnoj, bezbojnoj tami, i zveckaju kao lanci. Smrt je sve ono što se ponavlja.“

Naslov: Priče o zaštićenosti
Autor: Erik Fosnes Hansen (1965-)
Prevela: Svetlana Seferović
Izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2004
Strana: 647

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s