„Nomen est omen (ime je znak)“, govorili su stari Latini. Tačnost ove sentence posebno je vidljiva u pojmu koji se naziva utopija. U svom osnovnom značenju utopija, izraz čiji je tvorac Tomas Mor, označava nemesto ili još preciznije mesto koje ne postoji. Naravno, Tomas Mor nije bio prvi koji je sanjao o savršenoj državi ili sistemu koji će doneti ljudima blagostanje. To je bio Platon sa svojim delom „Država“. Ovaj filozof je našoj civilizaciji podario još jednu veliku priču. Onu o Atlantidi, gotovo pa savršenoj državi. Upravo od Platona počinje velika istorija utopija. Filozofi, slikari, književnici, suštinski maštari svih fela daju svoje planove i zamisli za savršenstvo na zemlji (zainteresovanim za genezu ovih izmišljenih sistema, svetova i zemalja dragocena će biti studija Umberta Eka „Istorija mitskih zemalja“). Pridružuju im se i religije koje obećavaju raj na zemlji, podrazumeva se sa nastavkom posle smrti, ukoliko se čovek pridržava njihovih pravila. Ali to nije naša tema. Ostavimo izmaštane svetove i okrenimo se ovom našem, na žalost, stvarnom svetu. I u njemu je bilo sijaset sistema koji su za sebe tvrdili da donose savršeno uređenje i sreću svim ljudima. Zanemarićemo pređašnja društva i despotije svih vrsta, jer one čak ni deklarativno ne pominju nešto što bi makar malo ličilo na utopiju. Ustrojstvo sistema se u tom periodu zasniva na čistoj moći, ponekad nadograđenoj sa božanskim prerogativima. Prekretnica je Francuska revolucija koja po prvi put u političkoj istoriji naše civilizacije donosi praktičnu primenu utopijskih ideja, najbolje izraženih u sloganu: „Sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt!“ Naravno, utopija nije dugo trajala. Ideale slobode smenjuje jakobinski teror koji rezultira krajem lepog sna. Slično se završava i idealizam osnivača Sjedinjenih Američkih Država. Proklamovane ideje slobode i jednakosti se nikada ne ostvaruju (koga zanima ova tema obavezna literatura je „Narodna istorija SAD-a“ Hauarda Zina). Neizbežna je i istorija Rusije posle Oktobarske revolucije. Od silnih obećanja i nada stiglo se do Staljina i Gulaga. Ipak, utopije su žilave i nekako uspevaju da prežive sve poraze. Najbolji dokaz za to je Kuba o kojoj maestralno piše Leonardo Padura.
Devedesete su na Kubi. Inspektor u havanskoj policiji Mario Konde je posle smenjivanja šefa odeljenja i velike korupcionaške afere u koju su upletene njegove kolege odlučio da promeni posao. Ali da bi to mogao da ostvari pred njim stoji poslednji zadatak. Otkriti ubicu Migela Forkadea. To nimalo nije lak slučaj. Pokojnik je tokom revolucije bio na čelu Uprave za eksproprijaciju umetničkih dobara i kasnije prebeg od Kastrovog režima. Slučaj postaje još zamršeniji kad Konde shvati da u ovom ubistvu ne manjka ni ljubavnih strasti. Negde između ljubavi, politike i mučne istorije krije se razrešenje ovog zagonetnog slučaja.
„Jesenji pejzaž“ se može posmatrati iz dva ugla. Onaj prvi je klasični detektivski roman. Leonardo Padura je stvorio junaka sličnog kultnom Filipu Marlou Rejmonda Čendlera. Razočarani, mrzovoljni i depresivni alkoholičar nalazi se pred zahtevnim slučajem koji sa sobom nosi sukob sa trulim sistemom, fatalnim ženama i ogromnim zločinačkim predistorijama. Sva pravila žanra su ispoštovana i mi prisustvujemo sjajnoj detektivskoj avanturi. Ona druga strana romana je znatno zanimljivija i književno vrednija. Tu već vidimo psihološki pronicljivog pripovedača koji zna da duboko zađe u nutrinu svojih junaka, ali i da savršeno oslika hroniku jednog vremena. Pred nama se nalazi novovekovna Havana u svom svojem sjaju ali i padu. Padura je vešti portretista uzavrele države. Revolucija je pred krahom i dileme obuzimaju celokupno društvo. Najbolje to izražava jedan lik iz romana: „Najgore je ono što dolazi posle: kad razmišljaš kakav bi bio da se ovo nije desilo…“
Leonardo Padura je jedan od najznačajnijih savremenih kubanskih književnih stvaralaca, a sasvim sigurno internacionalno najpoznatiji. Završava studije književnosti u Havani, posle kojih počinje da radi kao novinar u jednom literarnom magazinu. Proslavio ga je serijal od osam romana o inspektoru Kondeu. Pored ovog serijala, napisao je nekoliko romana, zbirki priča i eseja. Posebno se izdvajaju knjige „Roman mog života“ o kubanskom pesniku Hoseu Mariji Erediji i „Čovek koji je voleo pse“ o ubici Trockog. Dobitnik je najvećih internacionalnih i kubanskih priznanja za književni rad, a njegovi romani širom sveta doživljavaju vrtoglave tiraže.
Leonardo Padura slika Kubu onakvom kakva ona jeste. I to u njenom najgorem periodu tokom devedesetih. Sovjetski Savez je nestao i Kuba ostaje sama. Redovi za hranu, kuponi koji nisu dovoljni za život, privilegije koje je za sebe uzela postrevolucionarna klika, podmetanja, kriminal i korupcija su Padurove teme. Slika je to koja dolazi posle revolucije. Idealizam je srušen i pretvorio se u svoju suprotnost. Utopija je još jednom doživela poraz. Sve je to oslikano u ovom sjajnom romanu, istinoljubivo i bez puno obaziranja na ideologiju, ali sa puno ljubavi prema Kubancima koji živeći na zgarištu utopije moraju da otkriju koren poraza. Baš kao što to pokušava inspektor Konde: „Napisaće priču o osujećenosti i prevari, o razočaranju i beskorisnosti, o bolu koji pričinjava otkriće da se pogubio na svim putevima, sa krivicom i bez nje. To je bilo njegovo veliko generacijsko iskustvo, tako dobro ukorenjeno i pothranjivano da je s godinama raslo i zaključio je da vredi da ga stavi crno na belo, kao jedini protivotrov za najpatetičniji zaborav i kao moguć put da jednom konačno stigne do maglovitog jezgra te nepogrešive greške: kada, kako, zašto, gde je počelo sve da ide u bestraga?“
Naslov: Jesenji pejzaž
Autor: Leonardo Padura (1955-)
Prevela: Ljiljana Popović Anđić
Izdavač: Laguna, Beograd, 2014
Strana: 262
Čitaonica, mesto za dobre knjige 