Kako biti oboje – Ali Smit

Pitanje identiteta jedno je od onih pitanja koje kao retko koje može da izazove poprilično oprečne reakcije. Pogotovo ako je u pitanju rodni identitet. U nauci, i ne samo njoj, rodni identitet se pre dvadesetog veka zasniva isključivo na spoljnim fizičkim karakteristikama. Sa otkrićem gena pitanje rodnog identiteta postaje znatno komplikovanije. Gde smestiti osobe koje u sebi sadrže genetsku kombinaciju koja ne odgovara isključivo jednom polu? Ili još teže, kako odrediti pol onima koji ga ne prihvataju? Termin rodni identitet baš tu nastupa kao pokušaj da se na najlakši način opiše promena paradigme roda. Ako je u pređašnjem svetu rod bio datost, on je u savremenosti, ili barem u savremenoj nauci, subjektivni osećaj pripadnosti određenom polu. A ta pripadnost nimalo nije naivna stvar. Najpre zato što je, izuzev u nekoliko retkih društava u kojima je vladao matrijarhat, istorija naše civilizacije tragično okrenuta ka muškom polu. Sem malog broja žena (a i njih neretko kao pukog objekta ili neophodne kulise), istorija slavi muškost kao dominantnu kategoriju. Ta neslavna tradicija je upisana u gotovo svaku religiju. Eva nastaje od rebra muškarca kao njegova dopuna, nikako ne kao nezavisan entitet. O silnoj biblijskoj mizoginiji, koja se u današnjoj crkvi nastavlja kroz odbijanje da žene postanu sveštenici, ne treba ni trošiti reči. Još neslavnija je istorija islama koji ženu i dan-danas smatra podređenim subjektom, toliko da one u islamskim teokratijama nemaju nikakva prava. Na sreću, istorija muške civilizacije se polako bliži kraju. Sifražetkinje, koje nasleđuju moderne feministkinje, borbom donose ženi pravo na upravljanje sopstvenim telom, pravo glasa, ali i mogućnost ostvarivanja svih potencijala. Ne i manje bitno, zajedno sa ovom promenom muško-ženske paradigme dolazi i do preispitivanja rodnog identiteta kojeg smo pomenuli na početku. Šta je to što muškarca čini muškarcem i ženu ženom, pokušava da se odgonetne u modernoj psihologiji, sociologiji i politikologiji. U ovu raspravu uključuje se i umetnost. Nobelovac Dž. M. Kuci piše maestralni roman „Fo“ u kojem progovara o ovom pitanju. Popularna kultura nam donosi brojne umetnike koji se igraju sa polom (pomenimo samo Marlen Ditrih i Dejvida Bouvija). O rodnom identitetu piše i velika škotska spisateljica Ali Smit.
Roman „Kako biti oboje“ nas upoznaje sa dva sveta. U onom prvom pred nama se nalazi renesansni slikar Frančesko del Kosa. Nekim čudom probuđen u dvadeset i prvom veku on se priseća svog mučnog života i umetničke karijere. Ništa manje i peripetija sa polom koje su ga večito pratile. Nesvesna prisustva renesansnog umetnika, tinejdžerka Džordž se nalazi pred njegovom slikom. Iznenadna smrt majke, feministkinje i političkog aktiviste, nateraće Džordž na preispitivanje sopstvenog života. Renesansni umetnik i moderna tinejdžerka su pred putem koji će otkriti ono najdublje što nose u sebi.
Sastavljen iz dva dela koja se međusobno preklapaju i dopunjuju, roman „Kako biti oboje“ sasvim sigurno predstavlja jedno od najvećih dostignuća književne tehnike dvadeset i prvog veka. Kroz dva dela ovog romana mi se upoznajemo sa dijametralno suprotnim svetovima koji svaki za sebe predstavlja poseban, ali i paradoksalno jedinstveni entitet. I tu leži najveća draž ovog istinskog remek-dela. Spojiti renesansu i savremenost i to ne samo kroz njihovo veštačko kalemljenje već kroz bezbroj niti koje se duboko urezuju u svaki redak ovog romana pravi je književni podvig. Ispratiti taj literarni vatromet sa sjajnim stilom koji odlično prati epohe još je teži zadatak. Ali Smit uspeva u tome darujući nam pravu književnu poslasticu, koja će sasvim sigurno postati budući književni klasik.
Ali Smit je po mnogima najznačajniji savremeni škotski književni stvaralac. Predavala je na Kembridžu, posle čega se posvećuje spisateljskom radu. Debitovala je sa zbirkom „Slobodna ljubav i druge priče“ 1995. godine. Sledi nekoliko romana, novela, zbirki priča i eseja. Za svoje stvaralaštvo je zadobila najveća britanska književna priznanja, a ovaj roman je bio u najužem izboru za Bukerovu nagradu. Ali Smit redovno piše za nekoliko britanskih medija. Pored ovog, na srpskom je objavljen njen roman „Slučajno“.
„Zar baš nikada ne možemo da izađemo iz svojih okvira? (…) Zar ne možemo da budemo više od onog što jesmo?“, izgovara majka tinejdžerke Džordž u ovom romanu. Baš to pitanje je i trajna zanimacija Ali Smit. Da li smemo, ili još tačnije da li baš moramo, da pristanemo na uska pravila ovog sveta? Pa čak i na ona pravila koja određuju naš rod. To najbolje na svojoj koži oseća Frančesko del Kosa, muškarac koji se oseća kao žena. Ili žena koja je prinuđena da bude muškarac. Za razrešenje ovog paradoksa ipak ćete morati da pročitate roman. A u njemu ćete susresti i mladu Džordž. Onu koju u našem vremenu mora da reši pitanje identiteta, a preko njega i svog života. Ali Smit je napisala maestralan roman, izatkan sjajnim stilom, i sa kompozicijom koja, malo je reći, izaziva divljenje. Roman je to koji nas tera na preispitivanje onog najdubljeg u sebi ili barem onoga što možemo otkriti: „Jer niko nas ne poznaje: jedino naše majke, a i one tek jedva (i imaju razočaravajući običaj da umru pre nego bi trebalo). Ili naši očevi, čije greške dok su živi (ili odsustvo nakon što umru) prosto izbezumljuju (…) Niko nema ni najblаžu predstavu o tome ko smo, ili ko smo bili, pa čak ni mi sami.“

Naslov: Kako biti oboje
Autor: Ali Smit (1962-)
Preveo: Aleksandar Milajić
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 273

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s