Smrt Zeke Manroa – Nik Kejv

„Možemo da budemo heroji / Samo na jedan dan / Mi možemo da budemo heroji“, stihovi su Dejvida Bouvija. Kontrapunkt ipak sledi: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“. „Heroji“, jedna od najpoznatijih Bouvijevih pesama je inspirisana Berlinskim zidom, još tačnije slikom zaljubljenog para koji se sastaje krišom pored zida. Razume se, potencijal ove pesme prevazilazi doslovno značenje i može se posmatrati kao sukob između surovosti sveta (svih tih zidova, doslovnih i metaforičkih) i ljudske potrebe da se surovost pobedi. I kao neminovni poraz u toj borbi izražen u potonjim stihovima. Himna je to savremenog čoveka, opis poraza herojstva. Pritom se ne misli na doslovno herojstvo (o njemu je na ovom mestu pisano povodom knjige „U potrazi za junakom“) već na poraz naših, možemo reći običnih, života. Svojevrsne zarobljenosti u efemernom koja se na kraju neminovno pretvara u banalnost. Izgleda da je ona Fukujamina teorija o kraju istorije bila u potpunosti tačna. I to ne u njenom osnovnom značenju koje glorifikuje liberalnu demokratiju kao najsavršeniji mogući politički sistem, već u njenom vernom pratiocu, neoliberalnoj ekonomiji, koja je kao nijedna vojna sila ili ideologija do sad uspela da pokori svet. Ljudski život se pretvorio u banalnost, ili kako je to sjajno Milena Marković rekla na jednom mestu u praseći idealizam. I polako dolazimo do naše poente. Gde je tu mesto umetnosti? Suštinski, da li tu umetnost može bilo šta da uradi ili promeni? I još bitnije, kako umetnost treba da se postavi prema takvom svetu? Najveći roman dvadesetog veka, Džojsov „Uliks“, je pokušao da odgovori na ovo pitanje. Nekadašnje herojstvo Odiseja smenile su avanture Leopolda Bluma. Malograđanina, dosadnjakovića i koliko-toliko zadovoljnog čoveka. Kroz prikaz jednog dana života dablinskog akvizitera novinskih oglasa, Džojs je predstavio savremenog čoveka. Kasnija književnost će Leopolda Bluma, tog sasvim običnog (malo)građanina, predstaviti u bezbroj varijanti. Takav je Henri Kinanski, junak nekoliko romana Čarlsa Bukovskog. U delu „Pošta“ pred nama se rađa lik gubitnika i beznačajnog čoveka koji svoj očaj utapa u alkoholu i seksu, svesnog da od promene sopstvenog život, tek ne sveta, nema ništa. Na tom tragu treba posmatrati i roman Nika Kejva.
Glavni junak romana, Zeka Manro, je sredovečni putujući prodavac kozmetičkih preparata. Ne manje bitno, Zeka Manro je satir. To će dovesti do samoubistva njegove žene Libi, već opterećene dijagnozom kliničke depresije, koja ne može da se pomiri sa muževljevim neverstvima. Zeka Manro je ostao sam sa devetogodišnjim sinom Zekom Juniorom. Kao da to nije dovoljno, Zekin otac umire od raka pluća. Zajedno sa sinom, Zeka Manro kreće u još jedan poslovni pohod, praćen brojnim seksualnim avanturama i ništa manje porazima, želeći da nekako pronađe izlaz iz užasa koji je postao njegov život.
Nik Kejv, proslavljeni muzičar i tekstopisac, se nalazi u novoj ulozi proznog pisca. Znajući kako to može da izgleda, dovoljno je pogledati silne prozne uratke „poznatih i slavnih“, roman „Smrt Zeke Manroa“ je najmanje rečeno pozitivno iznenađenje. Pred nama se nalazi sjajan pripovedač, koji kroz prividno lepršavu i laku naraciju slika nimalo jednostavnu sliku ljudskog pada. Priča je to koja leluja između banalnosti junakovog života, opisanog na neretko opori i užasavajući način, i eventualne katarzičnosti. Ali, iskupljenja nema: „Proklinje vlastite neutažive apetite, ali i dok to čini, herkulovskom snagom volje pokušava da skrene misli na blistave genitalije neke starlete ili slavne dive ili čije god, ali ne može nijedne da se seti, jer se čvorci zaleću u prozor a klavirski akordi su sada tako glasni da mu se čini da će mu se glava raspolutiti.“
Nik Kejv je rođen u Australiji. Nakon srednje škole pohađa studije slikarstva, ali ih napušta i posvećuje se muzici. Sa nekoliko prijatelja osniva bend „The Birthday Party“ koji se raspada 1984. godine. Sa sledećim, i sadašnjim, bendom „The Bad Seeds“ Kejv snima preko deset albuma koji mu donose internacionalnu slavu i milionske tiraže. Mnogi ga smatraju za najboljeg kantautora današnjice i dostojnog naslednika Bob Dilana i Leonarda Koena. Kao prozaista je debitovao 1989. godine sa romanom „I magarica ugleda anđela“. Sledi „Smrt Zeke Manroa“. Objavio je i nekoliko zbirki poezije. Za svoje muzičko i književno stvaralaštvo Nik Kejv je višestruko nagrađivan.
„Proklet sam – misli Zeka Manro u iznenadnom trenutku samosvesti svojstvene onima koji će uskoro umreti. Oseća da je negde usput gadno pogrešio, ali ta spoznaja traje koliko i otkucaj srca, a zatim nestaje (…)“, ovim rečenicama Nik Kejv otpočinje priču o životu Zeke Manroa. Sudbina junaka je čini se zapečaćena i čitaocu preostaje samo da vidi kako će do smrti doći. Baš kao i slučaju Džojsovog Leopolda Bluma, kreće put u kojem se junak romana suočava sa svojim životom. Neobavezni seks i bezbroj efemernosti koji su dosada Zeki Manrou pomagali da anulira svest o promašenosti življenja više ne pomažu. On pred sobom vidi pustoš. Ne samo svog života već i sveta u kojem živi. Nesposoban da se suoči sa tim saznanjem, Zeka Manro furiozno kreće u propast. Koprena je pala, sve iluzije su nestale, a smisao je nemoguće pronaći. Najgore od svega, Zeka Manro nije loš čovek. On je žrtva promašenih životnih izbora i banalnog sveta u kojem živi. Tome svedoče i njegove poslednje reči: „Samo mi je bilo teško biti dobar na ovom svetu.“ Nalik Bouvijevom stihu: „Mi smo ništa, i ništa nam neće pomoći“, Nik Kejv piše himnu promašenosti, roman koji na najbolji način predstavlja svet u kojem živimo, ali i čoveka koji je najveća žrtva tog sveta.

Naslov: Smrt Zeke Manroa
Autor: Nik Kejv (1957-)
Preveli: Vesna Roganović i Draško Roganović
Izdavač: Evro-Giunti, Beograd, 2009
Strana: 237