Mračno da skoro je noć – Joana Bator

Svodeći životne račune, Margaret Jursenar u knjizi „Širom otvorenih očiju“ izgovara rečenicu: „Kako bi otužno bilo biti srećan“. Pre nego što neko ovaj iskaz Margaret Jursenar podvede pod tipičnu staračku mrzovolju, treba reći o kakvoj to sreći čuvena spisateljica govori. U pitanju je malograđanski ideal sreće, ona šarena laža koja se već decenijama smatra za vrhunac ljudskog života. O toj sreći zapenušano govore moderni proroci i gurui, silni lajf-kouči, psiholozi, raznorazni sektaši i bezbroj nazovi pisaca (na čelu sa onom odurnom kreaturom pod imenom Paulo Koeljo). Sreća je postala središte gotovo svake reklamne kampanje, tako da se danas uz prašak za veš ili sapun neizostavno dobija i radost koju taj proizvod donosi. Šta se krije iza ove sreće? Najjednostavnije rečeno, zjapeća praznina. Ovaj teror sreće, nikako drugačije se ne može nazvati, nije zaobišao ni umetnost. Najprostije, promenio se ukus publike i zenit očekivanja. Ipak, pre nego što se progovori o ovoj temi, potrebno je vratiti se na početak i to na najranija shvatanja umetnosti. Tu se pre svega misli na Aristotela. On u „Poetici“ cilj jednog umetničkog dela, u konkretnom slučaju tragedije, vidi u katarzi, svojevrsnom pročišćenju čoveka kroz suočavanje sa sopstvenom prirodom koju nam pruža umetnost. I polako dolazimo do sadašnjosti i priče o banalnoj sreći. Da li je moguće pomiriti aristotelovski ideal umetnosti sa modernim svetom? Ili da to ovako postavimo. Čovek kroz umetničku katarzu, koliko god ona možda bila teška i mučna, dobija smisao. Sa druge strane, banalnost (čitaj današnje trućanje o sreći) ne donosi ništa. Jedini njen ishod je održavanje statusa kvo i davanje lažne utehe kroz efemernost koja se danas prečesto naziva srećom. I polako dolazimo do naše poente. Ukoliko neki umetnik u današnjici ne želi da bude osuđen na marginu, prinuđen je da igra po pravilima savremenog sveta. Ne kopati previše duboko, još bolje ostati isključivo na površini i laprdati o efemernosti (najčešće o toj otužnoj sreći), postalo je gotovo pa pravilo savremene umetnosti. Da se ipak i u današnjici može stvarati prava, mada je možda bolje reči aristotelovska, umetnost svedoči Joana Bator.
Alicija, novinarka jednog poljskog lista, je poslata u pogranični grad Valbžih da istraži slučaj nestale dece. Naizgled rutinski zadatak je za Aliciju nešto mnogo više. Poreklom iz Valbžiha, Alicija mora da se sukobi sa sivilom grada iz kojeg je pre mnogo godina pobegla, ali i sa svojom prošlošću. Kopajući po prljavim tajnama grada koji propada pod teretom političke i ekonomske tranzicije, Alicije u isto vreme uranja i u užase svoje porodične istorije. Sestrino samoubistvo, očeva otuđenost, lelujavo sećanje na majku, sa svim tim Alicija mora da se suoči. Još više sa tajnama koje se posle mnogo godina otkrivaju i bacaju potpuno novo svetlo na davno prošle događaje.
„Mračno da skoro je noć“ je duboko kompleksan i višeslojan roman. Na prvom mestu, to je priča o nekoliko decenija života jednog grada. Joana Bator je u tom, nazovimo ga, istorijskom pregledu gradske istorije maestralna. Sa druge strane stoji porodična priča. Koja je opet povezana sa duhom vremena. Nacistička, komunistička, ali i ništa manje moderna tranzicijska stvarnost u sadejstvu sa onim najdubljim i najgorim ljudskim porivima otvaraju ponor pakla. Čitalac koji se poduhvati čitanja ovog romana mora biti spreman na prikaz sveta koji prevazilazi sve moguće užase. Pedofilija, najstrašnije porodično nasilje, siromaštvo koje nagoni čoveka na zlo i bestijalnost, sve su to teme sa kojima se autorka ovog romana hrabro hvata u koštac. Perverzije i bolesti Markiza de Sada ništa su spram ludila stanovnika Valbžiha. Najbolje to otkriva jedna od junakinja romana: „Zaražena sam smrću, u tome je suština moje bolesti.“
Joana Bator je rođena u Valbžihu. Završava studije filozofije i posvećuje se akademskom radu. Njena doktorska teza je jedan od prvih poljskih radova o filozofskom aspektu feminističkih teorija. Predavala je na nekoliko varšavskih fakulteta. Početkom dvehiljaditih napušta akademski rad i posvećuje se književnom stvaralaštvu. Debituje sa romanom „Peščani breg“. Godine 2013. je za roman „Mračno da skoro je noć“ dobila najveće poljsko književno priznanje „Nika“. Njena dela su prevedena na nekoliko svetskih jezika, a po mnogima Joana Bator predstavlja jedno od najvećih otkrića novije evropske proze.
Kroz prikaz propadanja Valbžiha, Joana Bator predstavlja sliku neuspele tranzicije iz komunizma u kapitalizam. Idealno je to tle za prevarante i bolesnike svih fela, zapenušane religijske i nacionalne lidere, suštinski najpogodniji prostor za bujanje raznoraznih anomalija i prljavština. I kao takvo, mesto na kojem se najbolje prikazuje do kojih ponora ludila i zla čovek može da ode. Nema u ovom romanu poštede. Nema u njemu nikakve nade. Nema ni sreće. Joana Bator nas kroz roman „Mračno da skoro je noć“ suočava sa vrhuncem ljudske bestijalnosti i užasom koji uništava bilo kakvu pomisao na banalnu sreću kojom nas neprestano zasipaju. U isto vreme, ovaj roman pruža aristotelovsku priliku za katarzu, ali tek onda kad shvatimo suštinu naše prirode i postojanja. Najbolje to izražava autorka romana: „Život ima smisao tek onda kada ga se setimo i shvatimo.“

Naslov: Mračno da skoro je noć
Autor: Joana Bator (1968-)
Prevela: Jelena Jović
Izdavač: Booka, Beograd, 2016
Strana: 460

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s