„Bacaj se koliko hoćeš i koliko možeš u svet, i idi od boga do boga, i sa planete na planetu i sa zvezde na zvezdu, i viči i objavljuj i prorokuj, i ništa drugo nećeš čuti ni videti kroz ceo ovaj svet do senku sebe, do odjek svog glasa, do svoje satansko i sveprisutno Ja“, zapisuje Branko Lazarević u „Dnevniku jednoga nikoga“. Ovaj veliki srpski esejista i književnik, nažalost potpuno zaboravljen, ovako piše o ishodu svakog čovekovog htenja. A on je egoizam. Ovo, razume se, niko od nas neće olako prihvatiti kao istinu. I ne samo to, ove rečenice će izazvati neminovno zgražavanje i bes. Zašto? Pa najpre zato što se od svakog ljudskog bića očekuje da prevaziđe svoj egoizam. O tome govore skoro sve religije, ali i ideologije. Svođenje egoizma na „pristojnu“ meru u srži je etike, ništa manje i društvenih konvencija. Da li je taj zadatak uspešno obavljen može se nadugačko i naširoko raspravljati. U društvima gde je kolektivizam postavljen na pijedestal vrline egoizam je smrtni greh, samo što takva društva u današnjici iščezavaju. Otuda i česti pokušaji nostalgičnog vraćanja u prošlost kada taj kolektivizam nestane. Da vidimo kako to izgleda na našim prostorima. Za određeni broj ljudi povratak u vreme velikih porodičnih zadruga i patrijarhalnog modela življenja je jedino moguće rešenje. Za one, pak, druge, to je povratak u socijalistički period istorije. Ako ostavimo po strani materijalne benefite, šta je to što ove dve grupacije snevaju? Najjednostavnije rečeno, drugačiji način života, još tačnije prevazilaženje egoizma i obnavljanje duha zajedništva. A to je i najveća zamerka sadašnjosti, egoizam koji je vidljiv u svakom segmentu života. Na prvom mestu to su otuđene strukture moći (prvenstveno političke i biznis elite) koje se jedino bore za sopstveni interes. Razume se, ni puk nije ništa bolji. U društvu u kojem se živi po pravilima socijalnog darvinizma svako gleda svoju korist ne obazirući se na put koji treba proći da bi se došlo do te koristi. I polako dolazimo do naše poente. Današnjice u kojoj je egoizam prokažen kao nešto nedolično i nemoralno, a u kojoj je u isto vreme egoizam sveprisutan. O poreklu egoizma, odakle on dolazi, ali i njegovim manifestacijama maestralno piše Luiđi Pirandelo.
Glavni junak romana „Jedan, nijedan i sto hiljada“, Vitanđelo Moskarda, je mladić u kasnim dvadesetim godinama života. Materijalno obezbeđen nasledstvom koji je dobio od oca, on sa ženom živi kao tipični bogati malograđanin. Prekretnica će se desiti u trenutku kad Vitanđelu žena saopšti da mu je nos kriv. Banalno je to otkriće, ali Vitanđelu menja pogled na postojanje. Ako je celoga života mislio da je njegov nos savršen, a eto sad ispada da je kriv, ko zna kakva je situacija sa svim ostalim stvarima. Počinje preispitivanje koje će Vitanđela odvesti do krajnje čudnovatih zaključaka, ali i ništa manjih životnih preokreta.
Ono što se na prvom mestu mora pohvaliti je savršena narativna struktura romana. Izabravši da glavni junak u isto vreme bude i narator, Pirandelo ne samo da na ovaj način daje neophodnu dozu životnosti glavnom junaku, već i svakom čitaocu daruje savršeni prikaz preispitivanja jednog čoveka. Blistavi je to tok svesti, podjednako fokusiran na unutrašnja preživljavanja, ali i na posledice koje ta preživljavanja donose. Priča je to o sukobljenosti spoljašnjeg i unutrašnjeg, a preko nje i priča o našoj suštini. Šta je ona u stvari? Ono što nosimo u sebi ili ono što drugi vide? Najbolje to izražava Pirandelov junak: „Kakve veze imaju moje misli s tom rićkastom kosom, koje bi moglo i da ne bude više, ili bi mogla da bude seda, ili crna, ili plava; i sa tim zelenkastim očima koje bi mogle da budu i crne, ili plave, i s tim nosom, koji bi mogao da bude i prav, ili zatupast? (…) Pa ipak, ja sam, sve u svemu, za sve druge, upravo ta rićkasta kosa, te zelenkaste oči i taj nos, celo to telo, koje je za mene ništa.“
Luiđi Pirandelo, jedan od najvećih italijanskih književnika dvadesetog veka, je rođen u imućnoj sicilijanskoj porodici. Pohađa studije prava i filozofije, tokom kojih objavljuje prve književne radove. Slavu mu donosi roman „Pokojni Matija Paskal“. Tokom bogate književne karijere je napisao sedam romana i nekoliko zbirki novela i priča, od kojih je najpoznatija „Novele za godinu dana“. Ostao je najviše upamćen po dramskom stvaralaštvu. Njegove drame (ponajviše „Sedam lica traži pisca“) postale su prekretnica pozorišne umetnosti dvadesetog veka. Godine 1934. je dobio Nobelovu nagradu za književnost.
„A znate li na čemu se zapravo sve zasniva? Ja ću vam reći. Na pretpostavci da stvarnost, onakva kakva je za vas, mora biti ista i za sve druge“, zaključuje glavni junak ovog romana. I to je koren ne samo njegovog kasnijeg pogleda na sopstveno postojanje, već i na celi svet. Da to pojednostavimo. Ukoliko se naše shvatanje stvarnosti zasniva na onome što nosimo u sebi, a to je najčešće koloplet zabluda, predrasuda i puke subjektivnosti, neminovno se dolazi do zaključka da je ono pogrešno. Naravno, mi to ne možemo znati (izuzev ako ga ne preispitamo kao glavni junak ovog romana), i baš iz tog neznanja mi očekujemo da je naš pogled na stvarnost ispravan, kao i da se drugi ljudi moraju složiti sa njim. Upravo to je koren egoizma, taj galimatijas različitih pogleda na stvarnost u kojem svako misli da je njegov pogled jedini mogući, a sledstveno tome i ispravan. Kroz razgradnju ovog galimatijasa i maestralni ulazak u unutrašnji svet naših zabluda, Luiđi Pirandelo osvetljava jednu od onih tema o kojima se retko piše, pritom ispisujući maestralnu pripovest koja pleni svojim stilom, odličnom narativnom strukturom, ali i ništa manje mudrošću.
Naslov: Jedan, nijedan i sto hiljada
Autor: Luiđi Pirandelo (1867-1936)
Preveli: Aleksandar Levi i Mirela Radosavljević
Izdavač: Paideia, Beograd, 2007
Strana: 159
Čitaonica, mesto za dobre knjige 