Luzitanija – Dejan Atanacković

Koliko god verovali u evolutivni progres ljudskog roda, ipak postoje neke pojave koje nam ukazuju da se čovek sporo, ili još tačnije nikako, ne menja. Najočitije je to u slepom verovanju u naciju. Najobičnija besmislica i izmišljotina, moderno bi bilo reći konstrukt, čak i u današnjici dovodi do suludih antagonizama i ratova. Ili još bolje, promislite o našem unutrašnjem ustrojstvu. Koliko je tu tek besmislica i zabluda. Nema boljeg primera za to od dva velika tabua. Prvi je smrt. I pored njene sveprisutnosti, čini se da joj naša vrsta još uvek pristupa sa sujevernim strahom. Onaj drugi tabu, koji je i naša tema, je ludilo. Koliko god da se nauka i ljudski rod razvijaju, odnos prema ludilu je ostao isti. Neka čudna mešavina straha, prezira i zadivljenosti. Zašto je to tako nije teško prokljuviti. Suočeni sa nezamislivim i neodgonetljivim, a smrt i ludilo su i danas ostali takvi, ljudi moraju da pronađu način da se nose sa svojim strahovima proizašlim iz neznanja. A ima li lakšeg načina za to od segregacije? Odvojiti kužne, u ovom slučaju ludake, od zdravih – i problem je rešen. Može to biti doslovno zatvaranje u ludnice, ali isto tako i okretanje očiju od nesrećnika osuđenih na svoju bolest. Naravno, izuzeci postoje, a jedan od najvećih je umetnost. Ako ostavimo po strani klasične teorije o umetnosti, ona je susret sa nezamislivim, još tačnije pokušaj da se odgonetne dublji koren naših postupaka. Postoji li bolji način za to od priče o ludilu? Spisak književnika koji su se poduhvatili teme ludila je beskrajan. Od tvoraca moderne literature, Šekspira i Servantesa, pa sve do savremenih klasika kao što je Ivo Andrić. Ludila Don Kihota, Ofelije, Hamleta, ali i Andrićevog Ćorkana, pokušaj su da se progovori o onim „drugačijim“ na isto tako drugačiji način. To nije više okretanje glave, sjedinjeno sa prezirom i strahom, već osvetljavanje ludila na jedan potpuno novi način. Na tom tragu treba posmatrati i roman ovogodišnjeg dobitnika NIN-ove nagrade Dejana Atanackovića.
U središtu romana „Luzitanija“ nalazi se pripovest o beogradskom „Domu za s uma sišavše“, čuvenoj Doktorovoj kuli, za vreme austrijske okupacije u Velikom ratu. Ne znajući šta da uradi sa ovom bolnicom, a još više sa pacijentima smeštenim u njoj, okupaciona vlast joj dodeljuje poseban status. Ona postaje država u državi sa svojim zakonima i ustrojstvom. Kroz priču o upravniku ludnice doktoru Dušanu Stojimiroviću, njegovim pomagačima i pacijentima, Dejan Atanacković tka pripovest o svetu koji izdvojen od ratnih strahota postaje nova i poprilično čudnovata realnost.
Ukoliko bismo pokušali da žanrovski odredimo ovo delo, „Luzitanija“ bi bila istorijska fikcija. Dejanu Atanackoviću su istorijski podaci i činjenice polazna tačka, samo što oni u romanesknoj interpretaciji zadobijaju potpuno novo značenje, ali i još bitnije bivaju sagledani iz novog ugla. A to je onaj sada već čuveni magijski realizam. Balansirajući između fantazije i stvarnosti, autor pokušava da pronađe odgovor na pitanje koja je to granica između ludila i normalnosti. Neretko su ti zaključci bolni i osvešćujući. Kakva je, recimo, razlika između pacijenata beogradske ludnice i zapenušanih, istinu govoreći mnogo opasnijih, ludaka koji ratuju van okrilja ove bolnice, a slave se kao veliki umovi, vojskovođe i državnici? Suštinski, koji ludaci više ugrožavaju ljudski rod? Odgovor je jasan: „Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi. Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države.“
Dejan Atanacković predaje nekoliko predmeta iz oblasti vizuelnih umetnosti u Firenci i Sijeni. Na umetničkoj sceni je prisutan od devedesetih i autor je niza samostalnih izložbi i kustoskih projekata. Posebno se ističe njegov projekat „Drugi pogled“ posvećen tumačenju grada iz ugla marginalizovanih grupa. Napisao je nekoliko studija i članaka. Za svoj roman-prvenac „Luzitaniju“ je dobio NIN-ovu nagradu.
Romaneskni svet „Luzitanije“ ne poseduje granice, on je rableovski raskošan i sklon raznoraznim preterivanjima, ali je ipak u krajnjem zbiru poprilično sistematičan i razuman. Takva je i osnovna potka priče. Od somnabulnih izraza ludila stiže se do poprilično racionalnih i ništa manjih mudrih zaključaka o našem svetu. Poduhvativši se priče o beogradskoj ludnici, Dejan Atanacković je napisao nešto mnogo više. Najpre, odličnu studiju o našem odnosu prema ludilu, ali i prema gluposti. „Luzitanija“ je u isto vreme i odličan roman koji pleni svojim stilom, sjajnom kompozicijom i autorovim zamahom. Ništa manje i otklonom prema herojskoj i slavnoj istoriji, kako se ona kod nas često predstavlja: „Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću, uvek da predskazati ako nikako drugačije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim žrtvama, utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje.“

Naslov: Luzitanija
Autor: Dejan Atanacković (1969-)
Izdavač: Besna kobila, Beograd, 2017
Strana: 213

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s