Vitičaste zagrade – Sergej Nosov

Iako ne postoji formalno, barem se još uvek niko nije dosetio da ga sastavi, u svakom društvu postoji određeni skup pravila koji je, možda je tako najbolje reći, ustoličen nekakvom vrstom konsenzusa. Taj skup pravila nikako ne treba mešati sa zvaničnim zakonima, najpre zato što se zakon i pravo najčešće bave ekscesnim situacijama, a ovde je više reč o uređenju svakodnevnog života. Naravno, izuzeci postoje, pa su tako u pojedinim državnim uređenjima prisutne zakonske norme koje u želji da urede život isti taj zakon dovode do monstruoznosti, ali neretko i do apsurda. Mogu to biti Nirnberški zakoni koji su određivali čak i sa kime je dozvoljeno otići u krevet, ali i apsurdni zakoni koji izazivaju smeh i pune novinske rubrike „Verovali ili ne!“ (evo samo jednog primera: u američkoj državi Kolorado je zabranjeno pozajmljivanje usisivača komšiji). Ako ostavimo po strani ove zloupotrebe, pronaći tačnu definiciju društvenih pravila nije moguće. Na prvom mestu, ona su poprilično raznolika. Primera radi, u većem delu sveta rukovanje je obavezno prilikom susreta, ali u Japanu predstavlja znak nepristojnosti. Isti slučaj je i sa mnoštvom drugih stvari. I pored ovoga, čini se da postoji konsenzus šta je to „normalno“ ponašanje. Pristojnost, porodični život i marljivost su u gotovo svakom društvu stavljeni na pijedestal vrline. Jednom rečju, „običnost“. Ali, i tu izuzeci, razume se, postoje. Najekstremnije je ludilo, o kojem je na ovom mestu nedavno pisano. Ne razlikuje se ni različitost. Uzmimo samo kao primer LGBT populaciju. Vekovi progona i nerazumevanja su proizašli iz društvene norme da je jedini dozvoljen odnos onaj između muškarca i žene. Ili da zađemo u malo dalju prošlost. Koliko je samo veštica spaljeno na lomačama, najčešće zbog odstupanja od opšteprihvaćenih pravila. Dovoljno je uzeti samo ova dva primera i shvatiti koliko su društvene norme podložne reinterpretaciji i promeni. Veštice se srećom više se spaljuju, a u većem delu civilizovanog sveta LGBT populacija uživa sva zakonska prava. Što se tiče onih drugih različitosti, istorija naše civilizacije je znatno blaža. Ali, opet, to ne znači da te „različite“ nije odvojila od „normalnih“, nazvavši ih čudacima ili još češće ekscentricima. Priču o njima nam donosi ruski prozaista Sergej Nosov.
Glavni junak romana „Vitičaste zagrade“, Jevgenij Genadjevič Kapitanov, je sredovečni matematičar. Samohrani je roditelj poprilično otuđene tinejdžerke, naizgled pristojan čovek sa isto takvim naizgled pristojnim životom. Jedino šta razlikuje Kapitanova od većine ljude je dar. On ume da pogodi bilo koji dvocifreni broj koji zamislite u sebi. I to bez greške. Vođen ovim darom, Kapitanov polazi iz Moskve u Sankt Peterburg gde se odigrava osnivačka skupština udruženja iluzionista, magova i raznoraznih vidovnjaka. Suočen sa silesijom čudaka, ali i repovima svoje prošlosti, Kapitanov će doživeti niz bizarnih avantura.
Roman „Vitičaste zagrade“ nam donosi furioznu sliku života jednog sasvim (ne)običnog čoveka. Tome posebno doprinosi podela romana na poglavlja koja prate junakov put iz minuta u minut. Na taj način čitalac prati ne samo razvoj radnje, već i previranja Kapitanova koja dolaze do tačke pucanja. Na odličnu psihologizaciju glavnog junaka nadovezuje se poprilično čudnovati stil. Realizam sveznajućeg pripovedača neprestano klizi ka apsurdu. To je posebno vidljivo u dnevničkim zapisima Kapitanovog prijatelja Kostje. Somnabulne rečenice oivičene silnim vitičastim zagradama u isto vreme predstavljaju razvojni put jednog ludaka, ali i zanimljiv stilski eksperiment. Na njemu Nosov ne staje. Od prepričavanja radnje avangardne pozorišne predstave (koja na ovaj način dobija smisao), preko apsurdnih dijaloga, pa sve do opisa događaja koji izlaze izvan okvira realnosti, Sergej Nosov je stvorio čudesnu stilsku igru.
Sergej Nosov je rođen u Lenjingradu gde završava studije na Institutu za avio-instrumente. Radio je kao inženjer, ali i kao urednik časopisa „Lomača“. Debituje 1990. godine sa zbirkom poetske proze „Dole, pod zvezdama“. Najpoznatiji je po svojim romanima, među kojima se ističu „Gazdarica istorije“, „Dajte mi majmuna“, „Ždralovi odleteli“… Autor je i nekoliko drama, zbirki priča i eseja. Za svoje književno stvaralaštvo je zadobio istaknuta ruska književna priznanja. „Vitičaste zagrade“ su njegovo prvo delo objavljeno na srpskom jeziku.
Ukoliko bismo posmatrali ovaj roman samo na osnovu stila, on bi bio poprilično čudnovati književni eksperiment. Na sreću, iza ovog stilskog igrokaza stoji izvanredna pripovest, prvenstveno o glavnom junaku Kapetanovu, ali i o silnim ljudima koje on sreće. Mikro i makromagovi, nekromanti, mentalisti, distancionisti, arhitekte i gutači vremena i silesija raznoraznih ekscentrika i ludaka su junaci ovog romana. Dodajte tome i Kostju, pisca „vitičastog“ dnevnika koji je ubeđen da njegov život živi drugi čovek, i pred vama će se stvoriti galerija likova koji izlaze izvan okvira svake normalnosti. Najbitnije od svega, Sergej Nosov ih ne posmatra iz ugla opšteprihvaćenih društvenih normi koje neminovno donose njihovu osudu. Duboko razumevajući različitost svojih junaka, autor „Vitičastih zagrada“ ih gleda kao ljudska bića. Čak ni njihove silne ludosti, mušičavosti i krajnje bizarno ponašanje to ne anuliraju. „Vitičaste zagrade“ su priča o onim „drugačijim“ ljudima, ali ipak ljudima, koje je društvo izdvojilo i ostavilo na margini života. Njihove sudbine maestralno osvetljava Sergej Nosov.

Naslov: Vitičaste zagrade
Autor: Sergej Nosov (1957-)
Preveo: Miodrag Sibinović
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2016
Strana: 241

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s