Dnevnik – Vitold Gombrovič

Čini se da je nemoguće govoriti o suštini ljudskog života bez pominjanja Tolstojeve čuvene pripovetke „Smrt Ivana Iljiča“. Za one koji je nisu pročitali, a tu grešku neminovno moraju da isprave, potka je sledeća. Naslovni junak na samrtničkoj postelji pravi zbir svog života. Rezultat tog preispitivanja je užasan. Ivan Iljič je čitav svoj život uludo potrošio. Nikakve sreće i nikakvog ushita. Ništa. Njegov život je bio večito prilagođavanje okolnostima i traženje lakšeg puta. Suočen sa neminovnim krajem, Ivan Iljič vidi samo pustoš. Ipak, Tolstojeva namera, nije on uzalud bio genijalni moralista, nije samo prikaz kraja jednog ljudskog života, već pokušaj da svakog čitaoca natera da u sebi pronađe Ivana Iljiča. Još tačnije da se sukobi sa samim sobom i postavi ona velika pitanja. Ko sam ja? Šta je moja suština? I na šta sam potrošio svoj život? Koliko god ova pitanja delovala kao relikt prošlosti, otprilike kao dileme junaka Šekspira i Dostojevskog, od njih ne postoji ništa značajnije. I da pokušamo. Kakav ćemo odgovor dati na pitanje: zašto živimo? Hoće li to biti sladostrasno uživanje kao u onom narodnjačkom stihu: „Uzmi sve što ti život pruža…“? Ili, pak, traženje večitog kontinuiteta kroz život naših predaka i potomaka? Možda služenje višem smislu? Gotovo je svejedno kom. Podjednako se robuje veri, naciji i ideologiji. Šta ostaje kad sklonimo koprene pomoću kojih varamo sami sebe? Ostajemo mi. Prazni, sami i ogoljeni. Nesrećni Ivani Iljiči pred užasnim životom. Sa tim užasnim životom se maestralno sukobio Vitold Gombrovič.
Ponedeljak – Ja. Utorak – Ja. Sreda – Ja. Četvrtak – Ja“, tako počinje čuveni Gombrovičev dnevnik koji obuhvata period od 1953. do 1969. godine. Koliko su ove rečenice ironični osvrt na dnevnički žanr, još više su maestralni uvod u sadržinu dela. Onog u kojem je Ja nešto najbitnije. Pred nama se na početku „Dnevnika“ ukazuje sredovečni argentinski bankarski službenik Vitold Gombrovič koji se nalazi na silaznoj liniji života. Odsečen od svoje poljske otadžbine, on ne kuka za njom. Naprotiv, Gombrovič je prezire. I ne toliko otadžbinu, koliko ljude koji se zaklanjaju iza nje: „Vi ste kao siromah koji se hvališe kako je njegova baba imala majur i kako je boravila u Parizu. Vi ste ubogi rođaci sveta, pokušavate da imponujete sebi i drugima.“ O čemu sanja Gombrovič? Pa, naravno, o slavi. Uveren u sopstvenu genijalnost, on preko „Dnevnika“ pokušava da svet uveri u svoje poslanje i vrednost. Beskrajni su to sukobi sa oponentima i čarke koje se nalaze negde na razmeđi između nenadmašne duhovitosti i prepirki pijačarki. Prolaze godine. Ubogi bankarski službenik zaista postaje slavan. Vraća se u Evropu, ali stara gorčina ostaje. Ona koja će ga pratiti sve do smrti.
„Ozbiljna književnost ne postoji zato da bi olakšavala život, već da bi ga otežavala“, ovako piše Gombrovič i možda na najbolji način opisuje svoj „Dnevnik“. Na prvom mestu, ovo delo je provokacija. Ništa, ali baš ništa, Gombrovič ne piše tek tako. Od početka namenjen za objavljivanje, Gombrovičev „Dnevnik“ je savršena književna igrarija. Od namerno umetnutih autobiografskih motiva, koji su u službi skandalizovanja publike, preko obračuna sa oponentima, pa sve do razmišljanja o smislu savremenog sveta, i to ponajviše umetnosti, Gombrovič sastavlja delo koje pleni svojim grandioznim zamahom. I to u svetu koji je postao sirotište duha. Taj svet najbolje opisuje sam Gombrovič: „Pitao sam se i pitam se kako ustanoviti Zakon koji najsažetije određuje specifičnu situaciju evropskog Duha. Ali, ne vidim ništa drugo sem ŠTO PAMETNIJE, TIM GLUPLJE. U suštini: tu nije reč o onom izvesnom kontigentu još neprevaziđene gluposti s kojom će se razvitak pre ili kasnije obračunati. Ovde je u pitanju glupost koja ide ukorak s razumom, koja zajedno s njom raste. Bacite pogled na sve praznike intelekta: na te koncepcije. Ta otkrića! Perspektive! Suptilnosti! Publikacije! Kongrese! Diskusije! Institute! Univerzitete! A ipak: glupo je.“
Vitold Gombrovič, po mnogima najznačajniji poljski književni stvaralac druge polovine dvadesetog veka, je rođen u plemićkoj porodici. Upisuje studije prava u Varšavi, tokom kojih se posvećuje književnom radu. Prvo njegovo veliko delo je „Ferdidurke“, satirični roman iz 1937. godine. Pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Argentinu, gde će ostati sve do 1963. U gotovo desetogodišnjem periodu ništa ne objavljuje. Prekretnicu predstavlja „Dnevnik“ posle kojeg slede romani „Trans-Atlantik“ i „Pornografija“. Vraća se u Evropu, gde objavljuje roman „Kosmos“ i niz dnevničko-polemičkih spisa. Prerana smrt ga je koštala Nobelove nagrade (bio je prvi izbor Švedske akademije), a za svoje književno stvaralaštvo je zadobio najveća evropska i svetska priznanja. Posthumno je objavljen (još uvek nepreveden na srpski) dodatak dnevniku „Kronos“ u kojem Gombrovičev baca novo svetlo na svoj privatni život.
„Ja se mnogo bojim đavola. Čudno priznanje iz usta malovernika. Od ideje đavola nisam kadar da se oslobodim… To je tumačenje strahote u mojoj neposrednoj blizini… Šta vrede policija, zakoni, sva osiguranja i sredstva opreznosti, ako Čudovište šeta u nama slobodno, i ništa nas od njega ne štiti, ništa, ništa, nema nikakve prepone između njega i nas“, zapisuje Gombrovič. I upravo u ovim delovima „Dnevnika“, tamo gde nestaje nesnosno i podjednako genijalno derište koje skandalizuje čitaoce svojim nepodopštinama (svejedno da li homoerotskim avanturama, prezirom otadžbine, Borhesa i Kafke), izvire pravi Gombrovič. Veliki umetnik koji mora da se suoči sa svetom, ali i sa samim sobom. U toj potrazi on pronalazi sebe. Ono Ja, sa kojim kreće sve. Iz tog suočenja, ali isto tako i pokušaja da se pronađe i objasni ljudska suština, nastaje „Dnevnik“. Gombrovič je stvorio kompleksno, čudnovato i maestralno delo, ali ne samo to. Gombrovič je kroz „Dnevnik“ stvorio i samoga sebe: „Ali kakvo uživanje: ne govoriti za nekoga, nego za sebe! Ako se svaka reč jače učvršćuje u sebi, onda ti donosi unutrašnje snage, oslobađa te od hiljada zastrašujućih kalkulacija, jer ne govoriš kao rob efekta, nego kao slobodan čovek!“

Naslov: Dnevnik
Autor: Vitold Gombrovič (1904-1969)
Preveo: Petar Vujičić
Izdavač: Službeni glasnik, Beograd, 2012
Strana: 878

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s