Gorgone – Mira Otašević

„Manji od jedne osamljene kapljičice u Amazonu“, tako Danilo Kiš u jednom intervjuu vidi značaj knjige u našem svetu. Prošlo je od ove Kišove izjave skoro pedeset godina, a da se skoro ništa nije promenilo. U stvari, možda i jeste. Knjiga je postala još manje bitna i danas ne predstavlja ni tu osamljenu kapljičicu. I da se razumemo, ovo nije kukumavčenje o smaku svih vrednosti i lamentiranje za starim dobrim vremenima u kojima su jelte svi bili načitani, fini i kulturni. Što se tiče sadašnjih loših vremena, knjiga je kao nikad do sada u istoriji naše civilizacije dostupna svima. Isto tako, nikada se više nije štampalo knjiga. Svedoci tome su nepregledni nizovi publikacija koje se svakoga dana izdaju (uzmite samo kao primer produkciju romana nekad i sad: sedamdesetih je u Jugoslaviji godišnje štampano oko trideset romana, danas je ta brojka, samo u Srbiji, pet puta veća). Logično bi bilo da tu hiperprodukciju knjiga prati i povećanje njihovog uticaja. Ali ovde ta logika ne važi. Da bi se ovaj paradoks razrešio možda je najbolje vratiti se u prošlost. Ili još tačnije rečeno, kako se u prošlosti videla sadašnjost. Dve najpoznatije distopije dvadesetog veka, Orvelova „1984“ i Hakslijev „Vrli novi svet“, na različiti način vide budućnost. Za Orvela je to cenzura Velikog brata koji svojim podanicima strogo ograničava šta se sme čitati ili gledati, a za Hakslija hiperprodukcija informacija u kojoj je nemoguće pronaći smisao. I kada se pogleda kako današnji svet izgleda, Haksli je bio u pravu. Naravno, ako poverujemo da je Orvel pisao o budućnosti, a ne o vremenu u kojem je živeo. No, da se vratimo na našu temu. Pored mnoštva knjiga, a sledstveno tome i muke kako u toj silesiji pronaći nešto što valja, drugi razlog za smanjenje značaja knjiga je promena svesti čitalaca. Ako je nekada, pa i za najmanju informaciju, trebao trud, danas je sa pojavom modernih tehnologija sve na dohvat ruke. Dodajte tome još i urođenu nam lenjost koja rezultira traženjem lakšeg puta i polako dolazimo do poente. Današnjem čoveku, naviknutom na brze i lake odgovore, ni na kraj pameti ne pada da se prihvati knjige u kojoj se na nekoliko stotina strana raspravlja o nečemu što se, naravno samo naizgled, može spakovati u dva-tri pasusa (ovo je i odgovor na pitanje kako su se pojavili Koeljo i ostala bratija). A i da to ipak učini, današnji čitalac je suočen sa mnoštvom u kojem ne može da se snađe. I zašto onda pisati? Čemu uopšte knjige kad ne predstavljaju ni tu Kišovu kapljičicu? Možda nam najbolji odgovor daje roman „Gorgone“.
Sastavljen iz tri dela, roman „Gorgone“ govori o mučnom dvadesetom veku. U prvom delu romana „Arbeit macht frei“ upoznajemo se sa sudbinama žitelja Vajmarske republike. Pred nama su Breht, čuvena glumica Karola Neher, bokser Johan Trolman, mladi Oto Bihalji Merlin, Romkinja Setela i niz drugih likova. Uspon nacizma odvodi njihove živote do krajnjeg ponora. U drugom delu romana „Kunst macht frei“ umetnost se suočava sa zlom. „Gorgone“ nam pripovedaju kako je jedan nemački vojnik u ruskom zarobljeništvu dobio inspiraciju za kasnije stvaralaštvo, o tome kako je umetnost poslužila kao ratno oružje, ali i otkrivaju kako je nacističko ludilo preživeo veliki romski muzičar Đango. Treći i završni deo romana „Profit macht frei“ je posvećen savremenom svetu i pitanju da li smo nešto naučili u međuvremenu?
Najpribližniji postmoderni, ovaj roman obilato koristi ovu dobro poznatu književnu tehniku. Polazeći od istorijskih činjenica, Mira Otašević ih fabulira i u prvom delu knjige junacima daje priliku da sami ispričaju svoje životne priče. I upravo su te ispovesti nešto najvrednije u ovom romanu. U drugom delu romana je pred nama pripovedač koji tka zanimljive priče o sukobljenosti dobra i zla. Pripovedač nestaje u trećem delu. Pred čitaocima je kompilacija intervjua, tekstova, zapisa…
Mira Otašević po mnogima predstavlja jedno od najznačajnijih imena srpske savremene proze. Po profesionalnoj vokaciji teatrolog, njena oblast interesovanja je teorija modernog pozorišta, posebno istorijskih avangardi. Pisala je za nekoliko umetničkih časopisa i magazina. Debitovala je sa romanom „Magamal“ (1994) i do sada objavila romane „Ničeova sestra“, „Beket i jastog“, „Zmajevi od papira“ i „Zoja“. Njen roman „Gorgone“ je ove godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Pored silnih moći koje su u grčkoj mitologiji imale tri grozomorne sestre Gorgone, jedna se ističe. Pri pogledu na njih čovek se od užasa skamenjuje. Izabravši da iskoristi ovaj antički mit za naslov romana, Mira Otašević nas sukobljava sa zlom, tražeći da se ne skamenimo. I da gledajući u neuništivo zlo, a takve su Gorgone (čak i ona smrtna sestra Meduza), ne pokleknemo. Na tragu čuvene Pekićeve misli: „Usudio bih se reći da, ako se o moralu ne bi moglo govoriti, ne vidim o čemu bi se uopšte govorilo“, Mira Otašević sastavlja pripovest o sukobu dobra i zla. To nije moralisanje, nije ni jeftino prežvakavanje stoput ispričane priče o holokaustu. U pitanju je naša suština i ona odsutna bitka u koju svako mora da se uključi. A najbolje oružje u bici između dobra i zla je umetnost, što nam ovaj roman najrečitije pokazuje. I da se vratimo na početak. Možda su „Gorgone“ ona Kišova osamljena kapljičica, ali ta kapljičica ipak ima smisla. Zato što je ona nešto najvrednije što čovek može dati. Ta kapljičica je dokaz da naše postojanje nije baš toliko besmisleno, ma koliko god Gorgone bile užasne i neuništive.

Naslov: Gorgone
Autor: Mira Otašević (1944-)
Izdavač: Geopoetika, Beograd, 2017
Strana: 139

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s